JOŠ NAM JE SAMO KORONA FALILA!

06. septembra 2021.

SRBIJA UOČI POČETKA NOVE ŠKOLSKE GODINE

JOŠ NAM JE SAMO KORONA FALILA!

Marta 2020. jedan od najgorih ministara u istoriji prosvete ubedio je javnost da je sedenje ispred televizora onlajn nastava. Najgoreg je zamenio na godinu oročeni, samim tim prilično nezainteresovani ministar. Šta god da ga pitate, o povećanju zarada, platnim razredima ili zaražavanju, o tome uvek odlučuje neko drugi.

Davnog septembra 1933. jedan od poslednjih beogradskih hajduka, Miloš Mitrović, u nekoj svojoj pohari, naleti na mladu prestoničku učiteljicu. Ona sva usplahirena, poče da skida prstenje i lančiće, a on zagrme: „Mi znamo šta radimo! One koji istinski obrazuju našu decu, ne diramo. Prosvetni radnici zaslužuju punu pažnju!“

Ova priča možda ima veze i sa modernim hajdukovanjem.

U čestim štrajkovima koje je vodila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, a bilo ih je više od 300 za 22 godine organizacije, zalagali smo se za prosvetu i sve zaposlene. Za bolje zarade i dostojanstvo. Borili se protiv sveopšteg, nekažnjenog nasilja, za promenu planova, programa, zakona, propisa, dopisa. Borili se za sebe i svako naše dete.

I za više od dve decenije, roditelji su nas krivili da smo razmaženi, anketirani prolaznici su jetko komentarisali naše plate, a urbana legenda iz jednog štrajka komunalaca beleži da su na pitanje novinara zašto se bune kada imaju veće zarade od učitelja, spremno odgovorili: „Molimo vas da nas ne upoređujete sa najgore plaćenima!“

Za sve te decenije, političari su lukavo huškali običan svet i medije i bez prestanka govorili kako je obrazovanje stub društva. Smeškao im se brk što nastavnike niko ne razume i sve manje poštuje. Dosadno im je bilo i da misle o školama jer su svoju decu slali preko. Bili su na vlasti i žuti i plavi i ljubičasti i crveni, ali jedno im je zajedničko, nije ih istinski bilo briga za obrazovanje. Davanje na kašičicu, a ne ulaganje; monotone floskule, a ne razumevanje; kontrola sistema i ljudi, a ne podrška najboljima, doveli su nas u sadašnju situaciju. Osnovna strategija bila je – zavada. Posvađali su se roditelji i nastavnici, učenici i učitelji, babe i unuci, a ovi sada, posvadiše i dva oka u glavi! Dakle, (prosvetni) stub nam se srušio odavno, ali smo mi to videli tek tokom korone.

Kao društvo, nismo imali viziju, nismo imali plan, nismo imali potrebu da ulažemo u mlade i one koji sa njima rade. Lakše je bilo kupiti neku diplomicu, pribaviti disertacijicu, učlaniti se u (vladajuću) partijicu i svakom zaista školovanom… mamicu. Da, deca nam odlaze, jer su pametna i ne nasedaju na onu staru: „Ničija nije do zore…“

A umesto zore došla je, za sada, nepobediva korona! Ušetala nam je u život, kao da iz njega nikada neće izaći. Postala je vladarka naših misli, vesti, ponašanja, školskih planova. Kidnapovala nas je, bez mogućnosti otkupa. I tada, baš tada, sve se razdanilo!

Marta 2020. jedan od najgorih ministara u istoriji prosvete, a konkurencija je zaista jaka, ubedio je javnost da je sedenje ispred televizora onlajn nastava.

Aprila 2020. obrazovanje su preuzeli roditelji, kojima je ubrzo bilo i jasno i dosta.

Maja 2020. beše blam sa digitalizacijom i probom završnog ispita, kada smo shvatili da nemamo ni sredstava, ni umeće, pa čak ni solidnu internet konekciju!

Od septembra prošle, do juna ove godine fingirali smo školu. Slali materijale, glumili nastavu, pravili se da imamo dovoljno dezinfekcionih sredstava, malo učili, a mnogo se nervirali i potpuno izgubili, ne znajući, onako prosvetarski, tradicionalno: „Da l` smo pošli ili došli?!“ Uz sve to idu predizborni slogani da smo najbolji u Evropi, da je sve u savršenom redu, da nastava ne trpi… Ceo svet se trese pred mogućnošću da će korona uništiti prosvetne sisteme i vratiti nas 100 godina unazad. Da će danas polupismena deca sutra postati lekari, profesori, inženjeri, piloti… Ali Srbiji je sve potaman! Za spajanje dve žice kod privatnika treba samo da dete ne bude daltonista, a i za one koji ne razlikuju boje, ima mesta prilikom slaganja artikala po veličini. Robovi se ne bune, robovi ćute, prosvetni radnici su oni koji mogu napraviti problem, mnogo ih je i mnogo laju.

Da nam je za sve kriva pandemija, onda bi se jednog lepog dana ona završila i ostalo bi nam sve što smo imali pre nje. Nažalost, korona je samo ogolila, sljuštila, probila koskom meso… Sad se vidi, sad se zna ono što smo mi (iznutra) osećali odavno, učitelj-nastavnik-profesor na poslednjem je mestu, partijski poslušnici donose (besmislene) odluke. Obrazovanje nam je bilo i ostalo poslednja rupa na svirali, osim u svakoj političkoj kampanji, tu nas ipak „za pojas zadenu“.

Najgoreg ministra u istoriji, zamenio je na godinu oročeni i samim tim prilično nezainteresovani. Ako ga pitate za povećanje zarada, o tome odlučuje Ministarstvo finansija. Ako ga pitate za platne razrede, to radi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Ako razgovaramo o zaražavanju, o protokolima odlučuju krizni štabovi…

I danas dok prebiramo po Uputstvu za organizaciju nastavnog procesa nove školske godine, dok se uveravamo da ćemo i dalje nositi maske, koje ćemo sami kupovati, bili vakcinisani ili ne, da će nam deca nositi maske koje će im kupiti roditelji, jer država ni za maske nema novca, da li nam je kriva korona? Danas kada pričamo o tome da svakom đaku treba četiri kvadrata prostora, a naših 30 učenika sedi u 50 kvadratnih metara učionice, da li nam je kriva korona? Danas kada smo izmrcvarene nastavnike vratili da rade u krcatim odeljenjima, treba se iskreno zapitati da li nam je korona kriva za sve? „Ne, ne derane! Krivi smo mi što smo ih pustili!“

Zato kada vidite zahteve najžilavije grupacije prosvetnih radnika, okupljene oko Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, kada ih sretnete, u utorak 31. avgusta 2021, negde između Skupštine i Vlade (ili nekog kasnijeg datuma), zastanite, oslušnite, prihvatite, podržite, osnažite, prenesite, pridružite se, razumite – mi imamo samo nas! Nema ko drugi, dragi roditelji i staratelji, da uči vašu decu. Ostali smo samo mi vama i vi nama!

Moramo krenuti od onog hajduka s početka, da uzmemo šta je naše i ne diramo šta je tuđe. Što pre to shvatimo, biće lakše jer moramo krenuti od početka.

A – manji broj učenika u odeljenju, za kvalitetniju nastavu!
B – veće izdvajanje za obrazovanje!
V – jednosmenski rad da sve stignemo da uradimo u školi!
G – dostojanstven život i platni razredi da se konačno vidi da onaj ko dobro radi može i da zaradi više.
I tako redom do Š – šut karta političarima!

Počinje obrazovna revolucija: zaposleni + roditelji + punoletni đaci + zainteresovani = dve trećine stanovništva Srbije!

Ima nade! Deca su još uvek pametnija i bolja od nas! Korona će proći, a taj trenutak čekajmo fokusirani da podignemo stub koji nam se srušio!

Ima nade, ljudi moji, dovoljni smo jedni drugima!

Izvor: NIN




PETICIJA UNIJE SPRS – SMANJENJE BROJA UČENIKA U ODELJENJU

POPUSTI ZA ČLANOVE USPRS

Unija sprs logo

PRAVNA SLUŽBA USPRS

PKU – Covid 19

PROSVETA IMA REČ

MOJA PRAVA – PREUZIMANJE

ZAHTEV ZA PREUZIMANJE – TEHNOLOŠKI VIŠAK

ZAHTEV ZA PREUZIMANJE – NEPUNO RADNO VREME

Jedinstvena lista tehnoloških viškova

Lista radnika sa nepotpunim radnim vremenom

Slobodna radna mesta

Odluke o raspisivanju konkursa na određeno i na neodređeno. Sporazumi o preuzimanju zaposlenih Rešenja o izboru kandidata

konkursi

V Faza odobrenih radnih mesta

IV faza odobrenih radnih mesta

III Faza odobrenih radnih mesta

II Faza odobrenih radnih mesta

I Faza odobrenih radnih mesta

Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll