ПРОСВЕТА НИЈЕ ПАРАЗИТ ДРЖАВЕ – ДРЖАВА ЈЕ ОДГОВОРНА ЗА СИСТЕМ КОЈИ ЈЕ САМА СТВОРИЛА

ПРОСВЕТА НИЈЕ ПАРАЗИТ ДРЖАВЕ – ДРЖАВА ЈЕ ОДГОВОРНА ЗА СИСТЕМ КОЈИ ЈЕ САМА СТВОРИЛА

Унија синдиката просветних радника Србије са великом пажњом је примила најаву председника Републике о „болним реформама“ у просвети, као и оцене о запосленима којима, наводно, „прође дан“, ништа не ураде, а размишљају само о већим примањима, уз помињање „државних паразита“.

Уколико је то увод у реформу српског образовања, онда имамо озбиљан проблем. Не зато што се Унија плаши реформи. Већ зато што се озбиљна држава реформама не бави тако што најпре понизи људе који у систему раде, а тек потом можда објасни шта заправо намерава да мења.

Да будемо јасни: ко не ради свој посао – нека одговара. Немамо намеру да бранимо нерад, неодговорност или злоупотребе било кога у просвети. Србија има законе, директоре, школске управе, просветну инспекцију, Министарство просвете и читав систем надзора.

Уколико надлежни знају ко не ради – нека кажу ко је, шта није радио и зашто није одговарао.

Неодговорно читаву професију стављати под сумњу и стварати утисак да су просветни радници терет ове државе. Систем годинама не препознаје и не санкционише нерад – проблем није само у запосленима. Проблем је у онима који тим системом управљају. Просветни радници нису писали законе, доносили  наставне планове и програме, конструисали систем финансирања, стварали административни лавиринт који наставника све више удаљава од детета и учионице, постављали директоре, организовали школске управе, доносили правилнике и годинама водили образовну политику.

Крајње је време да се, поред питања одговорности наставника, отвори и много непријатније питање: ко је одговоран за стање система којим држава деценијама управља?

Најављивати „болне реформе“ без јасног објашњења шта оне значе, ко их припрема, на основу којих анализа и какве ће последице имати по ученике и запослене, није реформа. То је претња без садржаја. Посебно је неодговорно такве поруке слати запосленима у просвети у тренутку када се од њих очекује да за неколико дана уђу у учионице и започну нову школску годину.

Ако држава има план за образовање – нека га представи.

Ако има анализе – нека их објави.

Ако има доказе о системском нераду – нека их покаже.

Ако жели реформу – нека отвори озбиљан разговор са онима који тај систем носе на својим леђима свакога дана.

Нећемо прихватити модел у којем се најпре просветни радници јавно прогласе лењима и паразитима, а потом од њих очекује да беспоговорно прихвате све што им буде представљено као „реформа“.

И још нешто мора бити јасно. Захтев за пристојном платом није паразитизам. Наставник који тражи да за свој рад буде адекватно плаћен није непријатељ државе. Запослени који тражи сигурно радно место, нормалне услове рада и поштовање своје професије није привилегован.

То су основни услови без којих Србија врло брзо неће расправљати о томе како да из просвете уклони „нераднике“, већ о томе како да у школама уопште пронађе људе који желе да раде.

Унија је спремна за да да свој допринос оздрављењу образовног система у Србији. Спремни смо за разговор о квалитету наставе. О резултатима рада.

О професионалној одговорности, рационализацији, мрежи школа, дигитализацији, вештачкој интелигенцији, свакој промени која ће српско образовање учинити бољим.

Онда за исти сто мора да седне и држава и прихвати сопствену одговорност.

Не може наставник бити одговоран за све што у образовању не ваља, а држава ни за шта.

Не може се годинама управљати једним системом, постављати његова правила, мењати закони и министри, а онда за резултат тог система оптужити људе у учионицама.

Реформа која почиње тражењем кривца међу наставницима, а не анализом сопствених промашаја, није реформа. То је пребацивање одговорности.

Зато очекујемо да надлежни јавно и прецизно кажу шта подразумевају под „болним реформама“.

И кога тачно намеравају да заболи.

Унија синдиката просветних радника Србије неће бежати ни од једног озбиљног разговора.

Али неће ни ћутати док се људи који држе овај образовни систем на ногама јавно понижавају.

Просветни радници нису паразити ове државе.

А ако је образовни систем толико лош да су потребне „болне реформе“, онда би они који њиме годинама управљају морали први да објасне сопствени учинак.

ПРЕДСЕДНИШТВО УНИЈЕ СПРС

---