Чији смо то ми?

Извор: Велика зборница-група просветних радника.

Има ли бесмисленијих изрека од оних да је ћутање злато и да паметнији попушта? И да ли се негде оне доследније и масовније поштују као што је то у просвети? Не само да верујемо у изреку да је ћутање злато, већ смо отишли и много даље. Чекајући да се обогатимо ћутањем, отишли су и много даље од ћутања. Одавно смо занемели.
Тражећи узроке таквом нашем стању, мисли ме одведоше у прошлост и искрсну ми из сећања новчаница коју памти моја генерација. Била је симбол благостања и равноправности радничке класе, а на њој човек са презименом Сиротановић. Да ли је то случајност, или је неко још тад хтео да нам укаже на пут којим идемо? Изгледа да смо ми потомци тог (Алије) Сиротановића, и слободно можемо полагати колективно право на ово презиме.
Не знам да ли је неко до сада повезао ово презиме са новчанице и наше вишедеценијско стање које свака власт назива благостањем, а нас ко пита! А не пита нас нико и ништа. Не питамо се ни ми, нити ћемо док нам дође одоздо у главу. Ми смо постали приватна својина у најгорем облику.
У деоби плена једино се око нас нико не отима. Остајемо као сирочад, чекајући кога ће казнити тиме што ће му нас доделити. За себе знамо, кажњени смо коме год припаднемо – сиротановићи мали. Тако је и овог пута.
Претходни министар је поднео оставку, а за ово кратко време у којем смо му били по казни додељени у власништво, награђен је новом, високом функцијом. Са нама није ништа урадио, није ништа ни покушао, али је довољно одупрети се нашим благим захтевима, игнорисати протесте, прихватити лажне дипломе својих „високих“ колега, оповргнути Вуково правило и увести Вулиново „Читај као што нсјиуфнмим…“ Све то је лако постигао.
И, ево нас, као у давнашњој причи о суровом аги за кога се народ молио да га Бог узме, осим једног мудрог старца који се молио да га поживи. На питање народа да ли је луд, он одговара да је сваки следећи који дође гори и суровији од претходног, па ће тако бити и овог пута. Тако је и код нас. Kолико се чудим лудости оног ко нам додели пензионерку за министарку, још више се чудим њој која је на то пристала.
Овде нешто није нормално. Или они који је постављају, или она која са седам и кусур деценија то прихвати, или ми који, као што рекох, немо то примимо к знању. Највише сумњам на нас. Ми, интелектуална елита, најбројнија у држави у једној струци, важни смо управо због броја. Политичким вођама да бисмо ћутали, синдикалним вођама да бисмо проговорили. За сада су у предности ови први, са сигурном претпоставком да ће тако и остати.
Методе за ћутање су разрађене одавно на свим нивоима, од директора, преко школских управа, па преко Министарства просвете до, како би рекао Давид Штрбац, наше премилостиве земљане Владе. Е, управо из тих разлога је за нас бич божји и министарка у пензији, а ми одавно власништво СПС-а, партије пензионера и дојучерашњих атеиста, којима је данас једина нада Бог и вера у постојање оног света.
А када се ослободимо сопствених заблуда и страхова, када одбацимо изреке са почетка текста, када нас сто хиљада буде на улици, уз оправдани изостанак једино да сте на петнаестодневном боловању по новом Начертанију, када малодушност и равнодушност заменимо снагом и жељом да нешто стварно мењамо, када будемо вође и носиоци промена и прогреса, а то је требало да будемо увек и одувек, онда ће нам бити боље.
А синдикалне вође нека виде како ће се договарати и како ће сарађивати, а не како ће се такмичити који је од којега бољи, ко је коме преузео и преотео колико чланства, чије је саопштење боље срочено и слично. Јер, на прагу је још једна школска година, неизвесна и пуна скривених претњи и захтева уз које ћемо опет погинути главу и пренемагати се једино по ВЗ.

Аутор: Милош Мрдак.