Поштовани који хоће да прочитају и који неће,
Услед информација које, ових дана, допиру до нас, имала сам потребу да се обратим свима, за које сматрам да је потребно да знају.
Наводно ће од 01.01.2025. године повећање плата у просвети бити неравномерно распоређено, тако што ће наставном особљу бити повећана плата 12%, а ненаставном особљу, са истим степеном стручне спреме, само 8%.
Немам речи којима бих описала ову неправду која би, уколико буде спроведена, била нанета секретарима школа, шефовима рачуноводства, администрацији и психолошко-педагошкој служби.
Говорићу у име секретара којима и сама припадам, али се то наравно, у неким сегментима, односи и на остале колеге у ваннастави.
У школама ради само један правник-секретар, на 50,60,70,80,90 па и више запослених, њихових замена и преко хиљаду ђака, родитеља, спољних сарадника школе и осталих. Ми нисмо „ Правна служба“ (као што сам чула да нас одређују у Министарству просвете) већ један човек/правник на кога се цела установа ослања у правном смислу. Мислим да би то требало да буде познато, бар надлежнима у Министарству просвете.
Због недостатка кадрова, секретари преузимају готово целу администрацију школе, пријем поднесака и завођење, наручивање, издавање потврда, пријем пошиљки, попуњавање разних апликација од ЈИСП-а (где радимо и педагошки и кадровски део), КРОСА-а, родне равноправности , преко фук—ова, плана интегритета, кретања отпада, извештаја о раду, извештаја поверенику за информације од јавног значаја, архивске књиге, документације излучивања архивске грађе, „тражења по архиви“ за свако уверење из „ко зна које године“ , писања записника са седница, расписивања седница органа школе, рад у систему за обрачун плата ИСКРА (који нам је наметнут од када је уведен пре две године), упис првака електронским путем преко е управе, вођење кадровске евиденције и рачунање стажа, сарадња са референтима из безбедности и здравља на раду и заштите од пожара, спровођење набавки, рад у разним комисијама, школским тимовима и још два пута толико послова којих тренутно не могу да се сетим.
Поред тога (баш тако-поред свега што није правни посао) баве се правним пословима, који се из године у годину умножавају. Доношење аката школе, чија се измена и допуна тражи и по неколико пута годишње, праћење аката како би били спремни за сва правна и остала питања (за које колеге тврде да су правна) израда уговора, решења, анекса, писање поднесака за општине, министарства, инспекције, родитеље, спровођење конкурса за запошљавање, сарадња са Националном службом за запошљавање око тражења замена одсутним запосленима, вођење документације око дисциплинских поступака (којих је код мене у школи у протеклој години било преко 20), ванредне правне послове око захтева за информацијом од јавног значаја, покренутих извршења, тужби, пријава инспекцијама и да не набрајам даље.
Дешава се да врло често морамо да се бавимо и педагошком документацијом, додељујемо јоб-ове ученицима, убацујемо планове наставе у ЈИСП, помажемо око испуњавања педагошке документације итд
Рокови које нам министарство поставља и природа посла захтева да радимо и са годишњих одмора и од куће.
За време дечјих распуста, ненаставно особље је једино које дежура и ради у школи.
Наша боловања нису права боловања, јер нас (обзиром да нисмо „ СЛУЖБА“ већ „ЈЕДАН ЧОВЕК“ ) нико, нити може, нити хоће квалитетно да замени на 3, 5 или 10 дана, те нас посао или сачека или га одрађујемо на боловању.
Немамо право на преконормни рад, а на прековремени рад можемо да рачунамо само „на папиру“ јер се у пракси не исплаћује. Немамо право нити могућности на било какав вид додатне зараде.
При томе, ми одрађујемо наше радно време и не проводимо ефективно само по неколико сати на радном месту. Наравно , сви ми имамо документацију коју радимо од куће, али је разлика у томе што ваннаставно особље, без обзира, шта и колико мора да одради од куће, одради своје радно време и на радном месту.
У школама, већ неко време постоји известан јаз између радника у настави и ваннастави, а из разлога које сам напред навела. Овом неправдом тај јаз ће бити много дубљи, што ће се одразити на функционисање школе јер ћемо ми одбити да будемо „дежурне будале“ које и јесу и нису део просвете, зависи како се гледа и шта је коме у интересу.
Е сад додатно, како нас секретаре многи, када им то одговара, сматрају за део управе школе , иако немамо никакав коефицијент на одговорност, ми смо , поред директора, први на удару незадовољних родитеља, баба, деда, разних сарадника школе и трећих лица. Свака примедба, претња, незадовољство изражава се врло често телефоном, мејлом или лично секретару школе, који је дужан да саслуша, прекине свој посао и упусти се у расправу те истрпи стрес због сваке притужбе, увреде, пријаве и осталог.
И на крају, када се догоди „ кризна ситуација“ у школи , што је данас све чешће , поред директора, обично страда и секретар који је наравно, уколико нема савршено одрађену документацију, крив да не може бити кривљи, јер , како то обично бива, без тог једног папира „кризе не би ни било“. Нико се не упита колико тај један правник-секретар има времена и могућности, да поред свих не-правних и споредних административних и педагошких послова који су му натоварени на врат , одради све што се од њега или ње тражи.
Уколико сте сматрали да повећањем плата стимулишете просвету, обзиром на објективне околности и проблеме са којима се иста суочава, имајте у виду и да смо ми ДЕО ПРОСВЕТЕ и да и наш посао итекако има везе са истим проблемима са којима се сусреће и наставно особље, било да уписујемо ученике, водимо документацију око васпитно-дисциплинских поступака, учествујемо у раду тимова за насиље и кризне ситуације, израђујемо одлуке по приговорима на оцене и уопште да се свака препрека, која се појави у раду са ученицима и сарадњи са родитељима, врло често завршава послом секретара.
Поражавајуће је што очекујемо других да знају и разумеју какав и колики посао обавља један правник у школи, када наше ресорно министарство, у етар износи неистине и полуистине о положају, организацији рада и послу својих запослених ( секретара школа у овом случају).
Поражавајуће је и што је правна служба нашег министарства остала нема на све ово.
Дакле, предвиђена разлика у повећању плата је апсурдна и веома дискриминаторска, па би вредело сазнати и какав би став заузео Уставни суд по питању стављања запослених у неравноправан положај , поготово када се узме у обзир је Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавном сектору предвиђен исти коефицијент за запослене у настави и ваннастави у случају када имају седми степен стручне спреме. Устав Републике Србије између осталог штити право на пристојан рад и достојанство личности на раду у оквиру којих је и правична накнада за рад, па бих вас, господо, реторички питала зашто да се мој рад и моје образовање цене и плаћају мање од рада и образовања мојих колега у оквиру исте гране, истог сектора и исте установе, са истим проблемима?
О каквом достојанству и правичности ту говоримо?
Но, постоји институт оцене уставности и законитости , па не треба дужити о овоме, а поготово што бих заиста волела да се „креаторима“ овако накарадних одлука , једном обије о главу незнање, несмотреност и друштвена неодговорност.
Верујем да овај допис већина од оних којима сам упутила, неће прочитати, али то не мења ствар, а имала сам потребу да вам свима скренем пажњу.
С поштовањем
Ивана Стојановић, секретар школе