ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ МИНИСТРИ

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ МИНИСТРИ

Некако неодољиво ми се намеће једна мисао која ће некима изгледати превише сентиментално, али је узимам више зато што је изговорио Ататурк, него што је толико јака, мада ни то не спорим. Дакле, учитељ је свећа која себе троши сагоревајући, да би другима осветлила пут. Генијално! Тако је и било, тако би требало да буде, али, сада није тако. Не зато што сада не сагоревамо попут свеће, сами од себе, већ зато што већ догоревамо.

Ово што нам се дешава више није ни неправда. Ово је насиље. А тамо где је насиље, мора постојати и насилник.

Нада и надање нас полако напуштају. Не мислим да је она задње што човек губи. Сама по себи, нада не доводи до циља.

Сви траже успех и резултате од синдикални руководстава, нико не схвата да је пут до нашег министарства зарастао у коров и драчу, да је сваки наш корак ка њима болни убод. А тај успех неће доћи сам и неће доћи као производ наших жеља и наших критика. Критикујемо једног, двојицу или пет људи који газе поменутом стазом и врате се без резултата. Мислим на људе из синдиката који иду на преговоре. Били су и пре пар дана. Чуо сам како су се преговори одвијали. Знам и да су преговарачи из Уније били изричити и стамени у својим захтевима. Онако како је и договорено и са чим су и отишли. Ништа! А шта су могли да ураде? Ја одговор нисам могао дати на ово питање. А зна ли га неко од нас? Ни најбољи војсковођа без војске не може добити ни битку, ни рат. А наша војска ћути и скрива се. Успех је само онда, и то загарантовано, кад испред министарства, док будемо преговарали, буде нас неколико десетина хиљада. Имаћемо прилике да ускоро и то видимо и проверимо. Услов за успех је наш број. Нека одустану плашљиви, нека одустану кукавице, нека одустану колебљивци, нека остану уцењени, нека остану улизице, и да се пребројимо. Оно што остане, то су учитељи. Да видимо једном где је ко. Да видимо где је „залуд књига кад памети нема“. Или смо, можда, тај број и видели, и то више пута.

Ситни су људи који учитељев рад за ситно сматрају, рекао је Доситеј. А то данас раде многи. Посебно ви из власти, од оних на врху, до оних на дну. Зато сте и ситни. Ситни попут мрава. И нека вас не изненади ако вас, тако ситне, не будемо видели на оном путу који сам претходно поменуо.

Ево нам нове министарке! Појешће нам, као и претходни, још неку годину, и отићи. Нити смо шта очекивали, нити смо је хтели, нити се чему надали. Нема повећања плата (осим, 5,5%), нема повећања разреним старешинама, нема смањења администрације. А шта има? Пала цена подригуше, чух председника док ово пишем. Вероватно ћу у среду ручати са наочарама за читање. Притегох „муте“ и гледам. Забавно је.

Свако ко се временом сети школе, сетиће се својих наставника. Они су срце и душа образовног система, а да би то био мора да се пита, да одлучује, да саветује. Они који то данас раде у њихово име, они то не знају, они то неће, они су довели до најстрашније истине која нас је могла погодити и задесити, а то је урушавање образовног система. Системско и систематско. Дакле, рушевина, то ми постајемо. И то људска рушевина, она која је најстрашнија и најтежа од свих рушевина.

Спречимо то што пре!

Милош Мрдак