Збогом школо, нисам те ни вол`о
Уписујемо 65.000 првака у основне школе, а за последњи ријалити пријавило се више од 75.000 људи! Наша будућност је Србија „задругарства“ и „фармерства“, без знања, без професора. Земља у којој је диплома факултета јефтина, а хлеб скуп, у којој људи са упитно завршеним школама одлучују о образовању.
Пише: Јасна Јанковић
У мањим школама ученици од петог до осмог разреда слушаће наставу заједно. Тако ће власт уштедети минимално и упропастити образовање максимално, а наставници ће остати без посла.
Образовна политика у нас води се отприлике овако. „Превише их је! Они су за нас као Кина за остатак света! Срежи примања!“ „Не можемо, господару, наставници су већ испод републичког просека, а теткице, домари и административни радници су на минималцу“. „Онда без улагања у школе!“ „Ваше височанство, у школе се улаже само тамо где се види и то око избора. Иначе, наставници за рад користе своје телефоне, лаптопе и интернет!“ „Чудни људи… Нека буде издвајање за просвету најмање у Европи!“ „О, мудра главо, о господару, о свевидећи, издвајање је већ најмање у Европи, ако не рачунамо Молдавију.“ „Затварај школе, бандо неспособна, кад ја морам све да вам кажем! Штедети се мора“. „Како то да урадимо када сви знају да је вама само рејтинг важан?“ „Па, то је бар лако! Затвори школе и растерај запослене тако да изгледа као
да ми са тим немамо никакве везе!“
Тако је шала без све шале, постала наша реалност. У децембру, на мала врата, без икаквог знања заинтересованих страна, промењен је Закон о основној школи. Он је понудио решење да у малим школама заједно у клупама седе ученици виших разреда. Дакле, петаци, шестаци, седмаци и осмаци ће, за време једног часа, учити свако своје градиво са једним наставником. Како? То нико
не зна, јер је ово модел непознат свету. Шта ће радити професор који ће се свакој генерацији посветити само десетак минута, никога заправо ни не занима.
И, коначно, зашто? То је једино јасно, уштедећемо минимално, а упропастити максимално. На име некакве социјализације деце (!?!), бољих услова учења (!?!) које су тражили запослени (!?!), десило се нешто планетарно непознато. Највећи проблеми Србије су патуљасте школе у Звонцу, Љуберађи, Стрелцу, Душковцима, Јежевици, Кленикама… А и оне у Сеоцу, Штави, Бабици, Мачковцу, Љештанском… су јако сумњиве. Шта ће се у овим случајевима десити? Родитељи ће, наравно, желети квалитетно образовање за своју децу, па ће их сами исписати и отићи негде другде. Наставници који остају без посла, држави су бонус, јер се ова професија показала изузетно жилава и непослушна (бар онај део који је у Унији синдиката просветних радника Србије).
Свака (иоле) нормална држава би неговала мала места. Давала подршку, упркос катастрофалним условима за подизање потомства. Бринула би нека држава, али не и ова ледина на (у) којој ми живимо. Црно, малено неће имати шта да чува. И биће да није држава закатанчила наше патуљасте школе, већ тамо неки размажени родитељи који желе да им дете има час од 45 минута! Израчунали су „стручњаци“ уз помоћ меморијских џогера да је сасвим довољна и четвртина тог времена.
Ово смо апсолвирали, али ћемо остати код бројки. На ПМФ-у у Београду за 50 буџетских места за наставника математике пријавило се (није положило, завршило, запослило) троје свршених средњошколаца, за професора физике двоје (места 20), четворо средњошколаца аплицирало је за 35 места у настави биологије, само један се пријавио за хемију (прима се 16). Исто или горе је у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу… Одавно програмери не раде у школи, електроинжењера који би да се баве професуром нема ни за лек, ни машинаца, ни професора физике, а ретки су и професори немачког…
Ето још једног разлога због кога је будућност школа неизвесна. Осим што неће имати ђаке, неће имати ни ко да ученицима предаје. Од толике лепоте позива наши матуранти беже главом без обзира. Наравно, образовни политичари никада неће признати да са овим имају било какве везе.
Уписујемо 65.000 првака у основне школе, а за последњи ријалити Бламирање 5, пријавило се више од 75.000 људи! То је наша будућност, Србија „задругарства“ и „фармерства“, Србија без знања, Србија без професора са криминалцима и лаким женама као узорима. Србија без себе. Србија у којој је диплома факултета јефтина, а хлеб скуп. Србија у којој људи са упитно завршеним школама, треба да одлучују о образовању. „Ако слобода значи нешто уопште“, рече Орвел, „она значи право да кажеш људима нешто што они не желе да чују“.
Ево, државо, чула, не чула, ја рекох и спасох душу. Школе, бојим се, да спасе не може нико.
Ауторка је председница Уније Синдиката просветних радника Србије
Извор: НИН