ИНТЕРВЈУ Младеновић: Режим је маргинализовао људе који могу помоћи просвети

Извор: vranjenews.rs

О положају просветних радника, односу државе и локалне самоуправе према образовању, платама и идеји о увођењу платних разреда, као и о другим важним темама које у овом моменту муче локално, окружно и спрско образовање, у интервјуу за Врање Неwс говорио је Душан Младеновић, председник Уније синдиката просветних радника Пчињског округа.

Разговарао: Дејан Димић

Врање Неwс: Господине Младеновићу, како оцењујете тренутни положај просветних радника у Врању, округу и Србији?

Младеновић: Просветни радници у Врању деле судбину не само свих просветних радника у Србији, већ и судбину свих осталих грађана. Они који треба да образују, и у одређеној мери васпитавају будуће генерације, поред тога што нису адекватно плаћени, њихов положај у друштву је, пре свега због односа власти према њима, сведен на најниже гране“.

Ипак, чини се да је у другим сегментима јавног сектора стање макар мало боље него у просвети, као да је она тренутно најмање важна…

„Ни положај других запослених у другим државним институцијама није много бољи, али ја бих рекао да је, ипак, најтеже запосленима у приватном сектору, нарочито овде на југу Србије“.

Зашто?

„Па, овде су приватници потпуно обесправљени, не поштују им се ни минимална права из, за раднике неповољног, Закона о раду“.

Шта конкретно?

„Људи раде далеко изнад 40 часова недељно, а исплаћује им се зарада испод минималне (гледајући стварни број радних сати месечно и исплаћену зараду). Такође, не поштују се ни минимални безбедоносни услови рада“.

У јавном сектору је мало другачије…

„Не можемо очекивати да се у једном сектору – сегменту поштују права радника и да све функционише идеално и како треба, док други радници немају малтене никаква права, то је мој став“.

У вези са положајем просветара, што је честа тема у јавности, какве су тренутно плате запослених у просвети?

1. „Плата наставника – професора са завршеним академским и мастер студијама (укупно трајање студија од минимум 5 година) и са радним стажом од 20 година је испод званичне просечне плате у Републици Србији, која према подацима Републичког завода за статистику за месец јануар 2024. год. износи 95.836 динара. Док, на пример, сви запослени у школама коју су ван наставе са IV степеном стручне спреме и ниже су на минималцу, толико о платама у просвети“.

Шта би могло да исправи такву неправду?

„Усвајање праведних платних разреда барем би делимично исправило неправду“.

Шта такав предлог подразумева?

„Платни разреди подразумевају да се исто вреднује исти, односно сличан рад, без обзира на то да ли ви радите под окриљем министарства просвете, локалне самоуправе, енергетике или сл“.

Ако погледамо локал, који су по вашем мишљењу кључни и специфични проблеми у образовању града Врања и како гледате на однос власти према образовању у сегментима у којима локална самоуправа има надлежност?

„Локална самоуправа се меша у све оно зашта није надлежна, почев од кадровисања по школама, па све до запошљавања, док се у свој посао не мешају или се минимално мешају“.

Па, шта је њихов посао у образовању?

„Њихов посао и обавеза је све што се тиче текућег одржавања школа, финансирања свих набавки – почев од средстава за одржавање хигијене, наставних средстава и опреме, па све до одржавања и санирања школских објеката и дворишта“.

Сматрате ли да локална самоуправа испуњава ту своју улогу?

„Погледајте само у каквом стању су објекти појединих школа. Једини сегмент у коме локална самоуправа испуњава своје обавезе, уз прихватљиво кашњење, јесу права просветних радника из Посебног колективног уговора (долазак и одлазак са рада запошљених, солидарна помоћ и јубиларне награде) за која смо се изборили дугогодишњом ранијом, пре свега, судском борбом“.

Kолико је тренутно, по вашем мишљењу, ефикасна синдикална борба у образовању – како сте задовољни ефектима вашег рада и шта евентуално омета синдикални рад?

„Одавно су овде све институције урушене, разлог за то је што је неко ко је себи дао за право да је све и сва на томе радио из све снаге. Покушавају све да ставе под своју контролу, а оно мало што не успеју они покушају да угуше или маргинализују. Огромна већина синдиката, па и у просвети, нажалост дели ову судбину“.

Шта чини по том питању ваш синдикат?

„У оваквим околностима наш синдикат (УСПРС) покушава да учини максимално, односно да се избори за права својих чланова, радника у просвети“.

Успевате ли?

„Личног сам мишљења да поред тога што власт на све начине покушава да значај и утицај синдиката сведе на минимум, битан сегмент је свест наших људи о значају и моћи доброг (синдикалног) организовања. Људи у Србији су заплашени свакодневним бомбардовањем негативним стварима – вестима и константним притиском и застрашивањем, на ово нажалост нису имуни ни запослени у просвети“.

Kако се то одражава на синдикалце?

„Неко ко је у тешкој материјалној и свакој другој ситуацији једноставно нема времена ни снаге за друго осим за борбу за голу егзистенцију, тј. тешко разуме значај синдиката и тешко да има времена и снаге за синдикалну борбу. Ово је нажалост случај не само у вези са синдикатом (образовања), него са нашим друштвом уопште“.

Вршњачко насиље: Било га је и биће га

Kаква је ситуација са вршњачким насиљем у школама, има ли нових случајева на подручју деловања вашег синдиката у округу после оних дешавања у Београду у мају прошле године?

„Вршњачког насиља је нажалост увек било и биће га и надаље. Деца највише уче по моделу понашања које виде, а како су свакодневно окружени насиљем, нетолеранцијом и простаклуком резултати су видљиви“.

Да ли је то видљиво и у школству Врања?

„На срећу, у нашем граду, колико је мени познато, нисмо имали ниједан озбиљнији инцидент или слично“.

Шта мислите о мерама безбедности у школама?

„Увођење сталног присуства школског полицајца је изнуђен потез и није добро решење на дуже стазе“.

Шта онда урадити?

„Мора се превентивно деловати и системски уредити ова област. Педагошко-психолошким службама школа мора се првенствено вратити, тј. дати могућност константног, добро испланираног и осмишљеног рада са ученицима“.

Изјавили сте недавно да просвета никада није била приоритет власти. На шта сте тачно мислили?

„У просвети радим од 2004. године и чини ми се да су у финансијском погледу просветни радници најбоље стајали у периоду од 2006. године, па негде до 2009. године“.

Због чега?

„У том периоду је плата просветног радника била у рангу других запослених у јавном сектору, нпр. у рангу лекара (почетника) опште праксе“.

Шта се дешава после?

„Након тог периода, плате и уопште улагања у друге секторе били су много већи него ли у просвету. Резултате тога у просвети видимо данас“.

Покренули сте у јануару иницијативу за решавање питања статуса колега које раде на одређено време. Докле се стигло с њом?

„На иницијативу синдиката покренута је седма фаза запошљавања у просвети, која у неким школама још увек траје односно конкурсна процедура још увек није завршена. Али, наравно, код нас и најбоље намере се претворе у нешто друго“.

У шта?

„Добар део колега, ако не и највећи, и даље ће остати у статусу радника на одређено, јер су кровни Закон о основама образовања и васпитања, као и други прописи из ове области дали директорима школа скоро па неограничену моћ“.

Kакву моћ?

„Они једноставно не желе да наше колеге који годинама раде на одређено и за које постоји, не само простор већ и потреба, преведу на неодређено. Разлог за овакво поступање (појединих) директора према колегама на одређено можете сами да наслутите…“

Помозите читаоцима да наслуте?

„Да ли је то даље уцењивање политичким ангажовањем и слично они то најбоље знају – осећају. Више него добро познајем прилике у врањској просвети и тврдим да не постоји директор овдашње школе који није партијски послушник и климоглавац“.

Kако то изгледа у пракси?

„Они су спремни да зарад личних ситних интереса и користи слепо слушају партијске надређене, без обзира да ли ће то за школу, односно образовни систем, бити штетно. Па чак у појединим случајевима и незаконито, а о некој људскости, емпатији и слично према колегама који годинама раде на одређено, и од којих неки и далеко више раде у школству од тих директора, излишно је говорити. Јер, они и не знају шта је то“.

У чему видите евентуални излаз из ове ситуације у којој се просветари тренутно налазе, односно какве су промене потребне да се промени стање у образовању?

„У тешким ситуацијама, када се малтене дотакло дно, потребно је систем у потпуности ресетовати“.

Шта прво урадити?

„Прво треба променити кровни Закон о основама образовања и васпитања, допунити и побољшати наш Посебан колективни уговор и друге подзаконске акте“.

Шта потом?

„Довести праве људе на чело Министарства просвете, а онда ту структуру људи даље проширити – разгранати по дубини“.

Постоје ли у просвети људи који могу одговорити таквим плановима?

„Постоје и даље људи који би ово могли урадити, али су или склоњени у страну и нису подобни за овај систем“.

---