МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

Поштована госпођо Ђукић – Дејановић, стара – нова министарка просвете,

Након обнародовања да ћете Ви и у овој Влади Републике Србије бити задужени за просвету, у први мах остадосмо збуњени. Како протумачити ову одлуку?

Песимисти би рекли – нико нас други није хтео, али се Ваше постављење можда може и другачије разумети: готово сваки Ваш претходник није имао ни воље, ни снаге, а богами ни жеље да се хвата у коштац са највећим, а најмање профитабилним ресором, те су нас напуштали чим се прва прилика (читај – нови избори) укаже.

За разлику од њих, морамо признати да нам сада некако и драго буде да нас је неко Ваших квалификација и реномеа (с вољом) задржао. То би, оптимистично казано, значило да смо Вам прирасли срцу и да видите излаз из поодавно замршених тунела по којима су Ваши претходници, а и сами просветни радници, годинама тумарали. Е, па, имајући у виду да нас чека (најављено) Влада која ће овог пута издржати читав мандат, ред је да Вам честитамо и, на самом „новом“ почетку, пожелимо много успеха у раду са најобразованијим сарадницима које сте могли добити за своје „партнере“.

Но, пре но што се сви заједно обрадујемо предстојећим срећним годинама, намерни смо да и Вас, али и све Ваше сараднике, подсетимо на неколико непобитних чињеница од којих читав посао и почиње.

Најпре, систем који Ви водите упошљава у највећем броју запослене са седмим степеном стручне спреме. Мањи број наставног и ваннаставног кадра ради са шестим степеном, а један број ваннаставног кадра запослен је и са нижом стручном спремом. Шта нам тачно казује такво образовно стање у просвети? Уз апсолутно поштовање свих других делатности, почев од здравства, правосуђа, па све до инспекцијских и свих других делатности – просвета је у сваком иоле озбиљном друштву основ напретка једне државе. Само тада када у просвети раде лица која у сваком смислу осећају поштовање, и од послодаваца и од „корисника услуга“, може се очекивати напредак у динамици постизања циљева.

Претпостављамо да нам је заједнички циљ образована, вредна и радна нација која лако остварује све своје радне задатке и управља и новим, али и нешто старијим ресурсима којима располаже. Тако, јасно је, нема квалитетног лекара, правника, грађевинског инжењера или вештог пољопривредника без одличног образовања на свим нивоима школства које је могао похађати. Па, кад тако поставите ствари, јасно Вам је да је неопходно ученицима доказати да је квалитетно образовање оно које им осигурава сигуран пут у будућност. С тим у вези, видите шта Вам је чинити и шта желите остварити. Сигуран пут је враћање слободе наставнику да управља својим радом, и то знамо и Ви и ми, само је питање смемо ли да признамо?
Кад смо код враћања аутономије наставнику, да се разумемо, две деценије измена права и обавеза иза нас већ су показале колико је штете учињено. Стасале су генерације ученика који мисле да су у школу дошли како би прекратили слободно време, поиграли се са друговима уз понеку употребу силе према свакоме ко им се ауторитетом супротстави или им не узврати мером коју су захтевали. Знају да су под заштитом родитеља који чврсто верују да се право родитељство остварује уз прекомерну заштиту деце од свих фактора који им се нађу на путу, па и од наставника. Тако добијете ђака ком врло пажљиво, уз присуство неколико сведока, морате саопштити да се у школу долази како би се стекло знање, радне навике и како би се ученик укључио у друштвено окружење и у њему нашао своје место. Па и у том случају нико Вам не гарантује да се Ваша образовно-васпитна метода неће протумачити као задирање у право на индивидуалне склоности, жеље, хтења. Очас посла се стање изокрене, па Ви постајете насилник који је прекорачио своје ингеренције. Млади колега ненавикнут на такво стање у школи неминовно попушта под притисцима. Некадашњи политички притисци и утицаји замењени су родитељским у којима је свима стало само да се повуку пред оптужбама и да, којим случајем, не доспеју у јавност. Тада их више нико не помилова. И тако дођосмо до случаја у ком ученик првог разреда Основне школе повреди своју учитељицу, због чега колегиница одлази на боловање како би колико-толико излечила своју и физичку, а још више душевну бол. Вероватно је беспотребно да Вас подсетимо на трагедију која је била и остаће највећи пораз српског друштва, а која се догодила пре тачно годину дана. Знате, када уђемо у учионицу, ми пред собом имамо по тридесет душа, карактера, свакојаких проблема које неретко уочавамо, али се не усуђујемо да их изрекнемо. Нико не може да буде сигуран, али, шта ако је неко од наставника који су предавали Кости Кецмановићу уочио да дечак испољава социјално неприхватљиве реакције? Коме би смео да искаже своју сумњу, а да га не сачека тужба за клевету, дискриминацију или шта већ друго…? Мислите ли да деца нису знала да се нешто необично одвија…? И, шта мислите, колико разних Коста данас похађа школе у Србији? Није ваљда да верујете да ће каква полиција пред школом решити питање безбедности, или, можда, камере, детектори метала…? Па докле смо дошли ако школа постаје установа у коју се под посебним околностима улази? И шта о свему томе каже колега приправник који се једва докопао приправничког стажа и који треба да заснује радни однос једног дана у тој истој школи?

А кад смо већ код младих, питате ли се шта ће се догодити за неколико година, када садашњи наставници оду у пензију, а не буде школованог кадра да их на радном месту замени? Хоћемо ли и тада „увозити радну снагу“ из азијских земаља (по угледу на возаче београдског јавног превоза) како би се комедија од наставног процеса одржала, а привид континуитета у раду приказао као мудро и практично решење новонасталих проблема? Неки мудри људи који озбиљно промишљају о једном од најважнијих питања у свакој држави саставили су Платформу са само једним циљем – поправљање ситуације у просвети за опште добро. О Платформи је већ било речи, у више наврата, али нисам сигурна да сте је сагледали из правог угла. Мудар човек, када не уме самостално да пронађе решење за нагомилане проблеме не подлеже сујети, већ се саветује са онима који имају предлоге решења и спремни су да учествују у реализацији истих. Зато Вам, као мудрој и искусној жени од срца предлажемо да се под хитно обратите потписницима Платформе, деканима факултета и представницима академске заједнице, како бисмо на време били спремни за надолазеће године.

О бесмислици да запослени у школама са високим образовањем имају примања мања од просечне зараде у Републици Србији срамота је више и говорити! Радници у рачуноводственим пословима који својим обимом послова носе огроман терет и одговорност имају плату једнаку минималној заради?! Молим Вас!

Под хитно приступите неодложном задатку – изменама коефицијената за запослене у овим областима како бисте далекосежно решили проблем. У супротном, шта ако се и радници запослени у рачуноводству окану рада у школи и своја радна места замене неким другим? Мислите ли да ће и они бити лако замењени? Варате се, поштована министарка, ако сматрате да се сме поступати по оној народној: узми или остави. Не играјте се ватром, десиће се неочекиване ситуације које потом нико неће моћи да заустави…

Дакле, да закључимо: чека Вас изузетно тежак и захтеван, озбиљан посао. Ми смо сигурни да Ви одлично разумете све што је потребно урадити и да ћете имати снаге и довољно аргумената да се у Влади изборите за свој ресор.

Знате, да Вас подсетимо, Ви сте сада поново у школи, а сви ученици највише памте оне своје наставнике који су им највише свог знања пружили и за њих се залагали. Зато, будите квалитетан наставник који ће се памтити по мудрим и далекосежно корисним одлукама.

Ми верујемо у Вас. Верујете ли Ви нама?

Портпарол Уније синдиката просветних радника Србије
Мирјана Гашић, професор српског језика и књижевности