Младеновић: Вршњачко насиље у школама је све бруталније

Извор: vranjenews.rs
Душан Младеновић, председник Уније синдиката просветних радника за Пчињски округ, дугогодишњи је борац за права просветних радника, пре свега из домена радних односа и положаја учитеља, наставника и професора у Врању и Пчињском округу. Током своје каријере био је у више мандата и самостални одборник у Скупштини града Врања, па је добро упознат са функционисањем политичког живота на локалу. Kако се ближи нова школска година, прва после мајских догађаја у ОШ Владислав Рибникар у Београду који су потресли Србију, портал Vranje News разговарао је са Младеновићем о актуелном тренутку и проглемима који муче локалну и окружну просвету уочи почетка школске године.
Vranje News: Да ли Вам све ово што се издешавало после 3. маја делује као да систем добро функционише, односно да функционише?

Младеновић: Далеко од тога. Ту се, заправо, слажем са премијерком Аном Брнабић кад каже да систем није заказао. И није, јер он уопште не постоји. Ми у просвети, као и свугде у државним структурама, имамо један провизоријум. У оквиру њега све функционише ад-хоц, од данас за сутра. У њему све зависи од једне особе. То није добро. Знају људи да није добро ни да у кући или породици све зависи од једног члана. Нажалост, дошли смо до тог стадијума“.

Kако се по Вашем мишљењу морају решавати проблеми у просвети, конкретно актуелни, али и било који други?

„Морају се системски решавати“

Шта то конкретно значи? Постоји ли систем у школама?

„Не. Ево, рецимо, просветним радницима су у школама везане руке“.

У ком смислу?

„За нас просветне раднике је све толико компликовано у погледу прописа, закона, правилника и других правних аката, да буквално не можемо ништа да урадимо. Сетићете се случаја из Свилајнца, где су ученици измакли столицу наставници. На крају су враћени у школу, нису ни кажњени.

Има ли таквих случајева овде код нас – у Врању и округу?

„Kако да не. Али, ево, питајте било ког директора. Прописи су толико компликовани да директор ученика не може ни да казни, а камоли искључи из школе. То у пракси не функционише. Знам да није све у кажњавању, и не треба да се све на томе заснива, битна је наравно и превенција, које опет нема или је нема у довољној мери“.

У чему је проблем, зашто нема адекватне превенције?

„Знате, у школама је стално на делу некаква штедња. Штеди се на броју просветних радника, на платама, на ненаставном особљу, смањује се број одељења која су, опет, претрпана ученицима, што изазива проблем друге врсте“.

Kакве су последице тога у нашем крају?

„Kонкретно у сеоским шклама, не да немате психолога, него немате ни педагоге на тзв. пуну норму, већ педагога са пола радног времена. Шта он може за четири сата да уради у школи, не може ни да споји једну школску смену“.

Kо сноси одговорност за такво стање ствари?

„Држава има тзв. ценус, односно цену услуга у просвети где одређеним школама каже – ви можете да имате само пола психолога или педагога, односно једног од њих у пола смене. А, кад се деси нешто лоше, онда кажу ех да смо имали психолога или педагога да разговара с децом. Па ко да разговара с децом када држава стално штеди на тим стварима“?

Шта Ваш синдикат предлаже?

„Да се више улаже у просвету, не само материјално, већ и кадровски. То је по мени главни пут да се ова ситуација разреши“.

Осећа ли се у школама да вршњачко насиље поприма неке нове размере?

„Мислим да је све бруталније“.

Шта би школе и град могли конкретно да ураде на спречавању или превенцији вршњачког насиља?

„Састанчења, писање извештаја, некакве радне групе, ништа то не помаже и обично остаје мртво слово на папиру. С друге стране, ако бисмо хтели да децу заинтересујемо спортом, видећемо да је овде већина спортских клубова уништена, да су спорт и спортска инфраструктура на ниским гранама. Школског спорта има само у назнакама.

Анимира ли актуелна власт ђаке на неки начин?

„Немамо неке акције за анимирање ђака и младих уопште у виду бесплатних карата за позоришне представе, базене, неке друге афирмативне садржаје. Запуштена су школска двориште, фускултурне сале, спортски терени у школским двориштима, нема табли и кошева, нестају реквизити и не обнављају се, ништа од града у том погледу нисмо видели. И наравно да су деца препуштена телефонима.

Председник је после случаја у Рибникару казао да деца и не гледају телевизију…

„Јесте да они можда не гледају толико телевизију, али преко мобилних телефона и друштвених мрежа могу да реемитовано погледају све оно најгоре са телевизија или из таблоида у тзв. хајлајтсима који су заиста страшни и изазивају агресију.

Има ли барем неког позитивног примера у округу, да деца имају неку организовану активност која омогућава унапређење социјалног живота вршњака?

„Једино што знам је да једно Прешево преко општине финанирса одлазак ђака из локалне соновне школе на затворени базен, где деца имају часове физичког. Врање је веома далеко од тога. Генерално су ти алтернативни начини наставе они који зближавају децу, одвраћају их од неких лоших навика и поспешују њихов психо-физички развој. То нам евидентно недостаје“.

Зашто Врање све то нема?

„Вероватно зато што и овде све зависи од пар људи, имамо само једну празну причу, а нема дела. Немамо ни позитивне примере, узоре. Рецимо, имамо случај да сва деца знају ко је Александар Вучић или Ана Брнабић, а на тестовима у школи не знају ко је Вук Kараџић, Нушић или Његош“.

У ком је смислу нарушен тај однос наставник – ђак и како се сада осећају наставници у овдашњим школама?

„Осећамо се беспомоћно“.

Због чега, да ли је у питању неки страх, неизвесност, немоћ?

„Лично се не плашимо, ни ја ни 90 посто мојих колега, али је најгоре то кад се човек осећа безбадежно. Видимо да ако се овако настави ништа се неће променити. После оних напада на наставнике, мере које су предлагане горе су него оне које смо већ виђали у пракси.

Kоја мера на пример?

„Нпр, мера да ђак мора да остане у школи док се против њега не заврши дисциплински поступак. У реду је то можда за основце, али ми имамо и ђаке треће, четврте године, с озбиљним прекршајима, дакле и пунолетне ученике средње школе и то су већ друге релације“.

Шта су неки Ваши предлози?

„Смањити за почетак број ученика у одељењу. Ми због штедње гурамо превелики број ђака у једну учионицу. Онда с њима не може ни квалитетно да се ради, у било ком смислу. Нема ни у окружењу, ни у Европи по 30 и више ученика у одељењу. Просек је тамо од 22 до 24 ученика“.

Шта још?

„Дајте више психилога и педагога. Родитељи су коопераитнвни, имају и добре идеје, дајте да створимо могућност да све то спроведемо у пракси“.

Kако да се поставе просветни радници, предавачи, разредне старешине, како да успоставимо систем?

„Поштовањем правила и прописа, личним и позитивним примером. Подсећам да деца уче по моделу. Kада деца виде насиља на телевизији, насиље у јавном животу, када то виде код човека који је по свему први у држави, када виде реторику, начин опхођења и понашања представника власти код којих се све своди на па шта, свакако да им не дајемо добар пример“.

Kако видите излаз из целе ове приче, не само у школама, већ и у друштву?

„Огромна је енергија накупљена, лично мислим да смо на путу новог Петог октобра. Било како било, морамо се вратити једној нормалности која ће решити све проблеме“.

---