Опроштајна реч сараднику и пријатељу

Опроштајна реч сараднику и пријатељу

Госпођо Љубинка, имали сте дивног и нежног мужа!

Беко и Ксенија, имали сте невероватног оца, брижног и пуног неизмерне љубави према вама.

Лана, Петре и Зоро, која си са нама из Уније порасла, имали сте супер-супер деку, нежног, брижног, џангризавог, маторог зановетала који носи школске торбе, решава задатке основцима, воли и плаче…

А ми из Уније смо говорили:

• Честит као Скробоња.
• Поштен као Скробоња.
• Педантан као Скробоња.
• Искрен као Скробоња.
• Мудар као Скробоња.
• Храбар као Скробоња.
• Упоран као Скробоња.
• Поносан као Скробоња.
• Одан као Скробоња.

И још тога…

И нема ниједне моралне одлике, врлине, атрибута, који није ишао уз име овог човека. Он је постао наша етичка парадигма, морални репер, узор. Ако ниси био као Скробоња као да те није ни било.

А ми из Чачка смо се трудили да будемо баш другачији, неумерени, непослушни, површни, раскалашни… Знали смо да га баш то нервира. А он нас је волео, неком чудном очинском љубављу, баш као што отац воли своје блудне и развратне синове. Једном је чак и написао: „Дружење са њима напросто релаксира, оплемењује и остаје за памћење, па сам често говорио да су ми као браћа.“

Постао је и део наших породица. Позивали смо га на свадбе, рођендане, испраћаје… Иако најчешће није долазио, никада то није заборавио, захваљујући се топлом речју, честитком, поклоном… Увек присутан и увек уз нас.

Једанпут, моја мајка, која је имала већ 80 година и која се већ наслушала прича о Скробоњи, рекла је: „Децо, видела сам краља, видела сам и Тита, још само да видим Скробоњу, па могу да умрем!“ Наравно, учинио сам јој то задовољство. Видела је Скробоњу и још је жива, Богу хвала!

Он је једини човек коме смо се све време обраћали са Ви. И то му је сметало, јер толико дуго се знамо а инсистирамо на тој етикецији: „Чему то,“ говорио је, „то само квари нашу блискост!“ Објашњавао сам му како он за нас није само један човек, већ да у њему има много људи, можда чак и читав један свет. Говорио је како је то само још једна моја филозофска лудост, детињарија и бесмислица.

А ми смо заиста били искрени. Он није обичан човек.

Зато, вјечнаја памјат, Чича наш! И заслужио си вечност, јер и вечност заслужује баш такве људе!

Нека ти је лака ова тешка српска земља и Бог да ти душу прости.

Плачи земљо, јер си изгубила дивног човека.

Радуј се небо, јер си добило још једну душу анђела!

Драган Матијевић, један од људи који га је много волео

На Новом гробљу, у Београду, 10. марта 2020. године