Освета „лоших ђака“ одликашима: Зашто нам је образовни систем окренут понављачима

Извор: nin.rs

Одлични ђаци у основним школама у Србији запостављени су, настава је, осим код предавања лекција и оцењивања, углавном посвећена онима који морају да поправљају оцене, било да су незадовољни они или њихови родитељи, допунска настава је обавезна, а додатне за надарене готово да нема, док се припреме за такмичења углавном своде на ђачку вољу, јер наставници нити имају времена, нити мотива да додатно спремају ученике. На све то, недавно се догодио и случај ученице у нишкој школи коју су вршњакиње удариле каменом у главу јер је добила петицу из немачког.

Тако су одликаши у српским основним школама препуштени, са једне стране, борби да успеју без много подршке система, док са друге морају да трпе не само завидљиве надимке и пошалице својих вршњака, већ и физичко насиље.

Да ли је на делу освета лоших ђака одликашима? У земљи где су куповина диплома и плагирани докторати постали свакодневица, а узори деци су најмање они којима је знање на првом месту, такво питање се може с правом поставити.

„Ако узмемо у обзир да је школа институција друштва, онда се све друштвене прилике пресликавају на живот и рад у школи. У јавном и друштвеном дискурсу врлине и вредности на којима су се генерације училе и градиле у потпуности су у другом плану. Личности на које су деца данас упућена несвесно или свесно поручују да се све може постићи без школе, па онда и не чуди што се нека деца с правом могу запитати – зашто бисмо ми истрајавали у образовању кад се далеко може догурати и лепо позиционирати уз непостојање истог. Међутим, засигурно је и да су родитељи поклекли под налетом свега овога о чему говоримо. С обзиром на то да се насиље пласира у свим медијима, онда долази до високе толеранције на његово постојање и након неког времена оно постаје прихватљиво, што је недопустиво“, каже за НИН Весна Јеротијевић из Уније синдиката просветних радника Србије.

Образовно-васпитни систем Србије већ годинама је подређен покушајима поправљања лоше деце, било да је реч о градиву кроз вечито обнављање и понављање наставног материјала и одржавање обавезне допунске наставе, било када је реч о понашању кроз опомене и казне. Часови одељенске заједнице користе се махом за пребројавање изостанака и мољакање за оцене, без много простора који је остављен наставнику да отвори проблемска питања или осмисли креативне дискусије. Због недостатка посвећености деце, али често и због великог притиска родитеља на наставнике, који својој деци чине медвеђу услугу, на крају се стигне до гледања кроз прсте и срозавања критеријума, па петице нису резервисане само за најбоље, већ често и за оне који би у неком другом времену једва добацили до двојке.

Са друге стране, вредни и одговорни ученици често се осећају запостављено и препуштено самима себи, што им, када је реч о стицању знања, можда и не представља велики проблем, али може и да представља. У таквом окружењу даровитим ученицима често може бити досадно, јер је све усмерено ка оним лошијим, али и ка осредњости, како би сви савладали градиво. Психолози сматрају да такав систем може бити погубан по надарене ђаке, јер прелако градиво и досада на часовима могу довести до губитка интересовања за учење и стварање погрешних радних навика, и то у периоду одрастања када се оне стичу.

„Тачно је да се у школи све мање бавимо децом која завређују пажњу и која треба да буду узори на које ће се други угледати. Да подсетим, у школама имамо индивидуалне образовне планове, при чему су ИОП 1 и 2 намењени ученицима који имају тешкоће у учењу и психосоцијалном функционисању, док је ИОП 3 осмишљен за даровите и напредне ученике. Ипак, узимајући у обзир проценат у школама у Србији, видећете да су прва два програма заступљена много више у односу на трећи, који у многим школама уопште није заступљен или у малој мери. У принципу, већина нашег времена, добре воље и ентузијазма усмерена је на децу која имају проблеме у понашању или нередовно долазе у школу, да бисмо на крају дошли до тога да заправо систем трокира јер се непрестано враћа уназад уместо да иде напред“, објашњава Весна Јеротијевић.

Лепо понашање није „кул“
Са друге стране, када је реч о дискриминацији и насиљу који трпе због увреженог става да учење и лепо понашање нису „кул“, то представља проблем о којем многи немају снаге да проговоре или, када то учине, не буде адекватне повратне реакције.

Добринка Kузмановић, психолошкиња и доценткиња на Филолошком факултету у Београду, каже за НИН, без намере да генерализује ствари, да има утисак да је раније понашање ученика било безазленије, и да су се ређе могле препознати лоше намере у понашању, него што је то случај данас.

Посебан извештај Панела младих саветника заштитника грађана, који је представљен крајем прошле године, показао је да је скоро сваки четврти ученик доживео насиље у школи, а да је сваки десети ученик био свестан да је био насилан према својим вршњацима. Поред тога, насиље се још више прелило на простор у школама.

Добринка Kузмановић истиче да се насиље лоцирано изван зграде школе или школског дворишта такође мора третирати као школско насиље, јер је „и те како везано за школски контекст“, а да о непостојању одговарајућих мера у борби против вршњачког насиља струка, према њеним речима, „годинама указује“, док се мере не предузимају на системском нивоу.

„Не можемо говорити о смањењу школског насиља када имамо оволико насиља у друштву, и то на свим нивоима. Насиље се промовише на ‘сваком кораку’, млади су му свакодневно изложени, па онда и не чуди што је у оволикој мери присутно. Но, потпуно је ирационално и нереално мислити да је школа изоловано окружење и да ће се насиље смањити само уколико на нивоу школе предузмемо одређене мере. Свесни да то не функционише, али и да је, једна од мера, повећање броја школских сарадника и боље умрежавање са центрима за социјални рад, невладиним организацијама и полицијом. Школа не може ове проблеме сама да реши“, истиче Kузмановић за НИН. Уместо тога, број стручних сарадника у школама је редукован, иако они треба да прате и реагују на одређену врсту проблема у понашању.

Већи интензитет насиља
Проблем вршњачког насиља постоји одвајкада, али су интензитет, континуитет и мотив насиља у овом тренутку различити него пре и оно се, будући да је насиље присутно у јавном простору, много више рефлектује у понашању ученика у школама.

Насиље се данас снима, постаје вирално и неретко се тражи признање и похвала за лоше поступке. У том погледу, наше саговорнице су сложне у томе да су проблеми са којима се последњих година боримо настали из порушеног система вредности који је владао раније, првенствено када је у питању однос родитеља и деце, деце и наставника и родитеља и наставника.

„Вршњачки сукоби су одувек били део одрастања, али утисак је да су деца раније умела самостално да изађу на крај са проблемским ситуацијама и да кроз њих развијају вештине решавања конфликата, што опет можемо довести у везу са моделима. Ми нисмо имали моделе које имају данашња деца, а и потпуно је другачији друштвени контекст, свет се мења и у овом тренутку деца имају на располагању читав арсенал дигиталних оруђа којима могу да нанесу штету другима. На пример, недавно се писало о случајевима злоупотребе апликација које су засноване на вештачкој интелигенцији, где дечаци користе фотографије својих вршњакиња и наставница и на основу њих креирају експлицитне садржаје које касније деле на мрежама. Дакле, оно што је особеност овог времена јесте да нема јасне границе између изван дигиталног и дигиталног насиља“, апострофира психолошкиња Kузмановић.

Деца не гледају Скупштину, али гледају ријалитије
Психолошкиња Добринка Kузмановић каже да насиљу међу децом доприноси низ фактора.

„Рекла бих да дисфункционални породични односи у великој мери доприносе појави вршњачког насиља, али ту су и динамика односа у школи и вршњачки односи, као и одсуство смислених ваннаставних активности који ће ангажовати децу и окупирати њихову пажњу на конструктиван начин. Ту су и друштвене мреже, посебно популаран тик ток, међутим, истраживања показују да деца и те како гледају ријалити програме на телевизији. У принципу, тешко је разграничити све ове ствари – неки фактори су мање или више штетни, али оно што је сигурно јесте да не постоје они који су безначајни и чији негативни утицај не треба узети у разматрање“, тврди Kузмановић.