ПО УТВРЂЕНОМ ПРОТОКОЛУ?

У последњим данима, недељама, месецима дешавају се учестало поновљене ситуације које изгледају увек исто: родитељ (компетентан за сваки предмет и баш сваку наставну јединицу) пријављује наставника (учитеља, школу) школској просветној инспекцији која, након посете школи – готово по правилу „пресуђује“ да је наставник, школа, … ко год други, само не ученик и родитељ – крив – и налаже покретање дисциплинског поступка и кажњавање запосленог или чак читаве установе.

И све се то спроводи „по утврђеном протоколу“, а наставник и школа, готово срећни што нису прошли са још тежом казном, повлаче се пред инспекцијом и просветним саветницима како не би осетили њихов прави гнев. Ту се процес или поступак завршава и сви предахну кад инспекција напусти школске просторије, надајући се да неће у скоријој будућности доћи…

Ако вам је позната ова ситуација, спадате у скоро 80 процената запослених у школи који сведоче сличним искуствима.

Учестале пријаве, у највећем броју сасвим неосноване, карактеристичне су за завршне делове полугодишта, али има примера да се и током школске године родитељ, без консултација са предметним наставником, одељењским старешином или директором школе – право инспектору обраћа.

Несумњиво је, међутим, само једно – практично је немогуће да се унапред пресуди да наставник или школа по свакој пријави морају бити криви!

Тачније, до сада нисам чула да је инспекција изашла на терен и утврдила да су пријаве неосноване.

Куда то, и чему – води?

Технички гледано, таква врста понашања родитеља спада у облике притиска на наставнике како би ученик без похађања наставе завршио разред и добио жељене оцене, или како би себе приказао као жртву и тиме задобио повластице приликом оцењивања.

Шта желе родитељи, јасно је. Али, шта и великом броју случајева жели просветни саветник и просветни инспектор?

Ако је и једном и другом намера честита, онда би макар требало саслушати све стране и добро одмерити меру која се изриче како она случајно не би постала популистичко средство убирања поена.

Логика каже да, ако већ цело одељење тврди да је дечак сам пао преко лопте, устао и без видљивих повреда дошао до наставника, а наставник посведочи да је родитељ обавештен о догађају, као и да је сам родитељ обавештен да је дете без потешкоћа упућено кући из школе, дакле, када се читав догађај одиграо како здрав разум прописује – откуда онда идеја просветне саветнице и просветне инспекторке да наставника казни – зато што није обавештен и разредни старешина ученика?

Хоће ли неко да каже да предметни наставник на свом часу треба да за сваку, и најмању ствар обавештава разредног старешину?

Или, када се родитељ обрати школској управи са врло озбиљним, а сасвим неутемељеним оптужбама против наставника – па кад се након претрпљеног душевног бола докаже да наставник није крив – може ли правда бити задовољена тако што ће родитељ који је пријавио недужног наставника одговарати за своје дело? Такође, када ученик у средњој школи не похађа наставу и селективно бира на које ће часове ићи, а на које не, да ли је школа заиста крива и у обавези да му организује посебну подршку и индивидуализацију наставе? Чак и када цело одељење потврђује да је наставник све учинио да ученику омогући рад на часу?

О чему ми овде причамо, и зашто се чудимо када млади не желе да раде у школи?

Закони који штите децу свакако су пожељни у сваком друштву, али, приликом измене законских одредаба требало би као посебну категорију увести законске последице за свакога ко неутемељено пријављује запослене у школама на основу сведочења само свог детета. Узмимо да дете може говорити истину, и у тим ситуацијама апсолутно треба реаговати прецизно и одговорно, али нису ретки случајеви ни да ученици желе да прикажу себе као жртве или да „купују време“ сваљујући кривицу за свој (не)рад са себе на наставника или другове у одељењу.

Зато, посебан апел Министарству просвете, Министарству правде и Влади – ако желите да се млади окрену просвети и уписују педагошке факултете, подхитно заштитите наставника и од родитеља, али и од школских саветника и инспектора. Кад су сви они последњи пут ушли у учионицу? За разлику од горе наведених, наставник је тај који је за свој животни позив одабрао рад са децом на њиховом образовању.

Пустимо га да ради како најбоље уме и зна.

У Крушевцу, 30.12. 2025.
Председник УСПРС Унија Крушевац
Мирјана Гашић