ПОД ЈЕ НЕКОМ ДНО, НЕКОМ САМО ГРАНИЦА

ПОД ЈЕ НЕКОМ ДНО, НЕКОМ САМО ГРАНИЦА

Рече нам синоћ један чоек, на једној телевизији, како се сви сада налазимо на једној истој обали. Данас смо дошли да то проверимо. Налазимпо се на четрдесет седам места оне обале од синоћ, и река је иста, али оног човека нема. Вероватно је у току ноћи препливао на другу обалу, уколико зна да плива. Ако не зна – шта можемо! Па, нека тамо и остане.

Дакле:
Сва је наша прича допричана,
Никаквога продужетка нема,
Нит се може нов почетак наћи.

Почињем овим Бећковићевим стиховима, јер сам одиста потрошио све почетке којима бих могао данас да вам се обратим. А тришио сам их преко три деценије. И са сигурношћу могу рећи да ћете ме одавде испратити у пензију.

Понављам се толико пута. Таман онолико колико се понавља оно што нам се дешава све ове године, ових дана посебно, и због чега смо данас овде. И тако, говорећи језиком књиге, а другачије не умем, моја прича и моје размишљање све више постаје размишљање једног обичног српског вола, и биће тако док постоји земља Страдија а ми будемо мртво море које чека Марка Краљевића да по трећи пут дође међу Србе и спаси их.

А код нас ништа ново. На већ постојећеи нерешене бројне проблеме само додајемо нове. Оне не решавамо, нови долазе, и ево, имамо резултат који имамо.

А да смо, као што је давно договорено, потписано и обећано, да је тако и учињено, данас овог не би било. Зашто мислим тако? Једноставно, сви одавно носимо терет нерешених и нагомиланих брига и проблема, мислимо о постојећим, и немамо времена да предупредимо и спречимо нове.
А где је кривац? Седи у министарској фотељи и просипа демагогију. Јер, не може бити министар онај који тако олако пристане да то буде знајући шта га чека. Не може бити министар онај који пристане да то буде, а зна да ће му колеге бити министри са сумњивим звањима и дипломама. Не може бити министар онај ко унапред жртвује част и достојанство ради функције. Не може бити министар онај који мирно седи и прича како нема насиља у школама, а за само неколико дана двоје деце завршава у болници с тешким повредама, а наставник на поду, са траумама, понижењем и душевним болом који се не лечи.

Наставник мора бити усправан, поносан, достојанствен, а ви сте га бацили на под! На све то министар захваљује Богу што се све добро завршило. Е, па, ми не можемо захвалити Богу што нам га је доделио за министра. То божја правда није, то је божја казна.

Ми морамо бранити школу, или бар оно што је од ње остало. Ето њима оних њихових у којима купују дипломе и звања, наше нека не дирају. Само код нас постоје дипломе за министре и дипломирани министри.

Удружила се и ала и врана против нас – власт, родитељи, ученици, и на крају, нажалост, и ми сами против себе.

Лекари пишу хулиганима извештаје о напрекочас насталој неурачунљивости. Судије то узимају као олакшавајућу околност, али и без тога, они су носиоци и извршиоци неправде над правдом, они су њени гробари. Правосуђе је код нас убица правде, кад смо ми у питању.

Видели смо то у случају топлих оброка, где данас пресуђују једно, а сутра, под притиском или ко зна зашто, то повлаче и доводе нас у безизлаз. И то оне најсиромашније међу нама, оне са минималцем, од 35 хиљада динара. Срам их било, на нос им излазило.

Нама обећавају повећање од бедних 12 %, док њихови синови за ноћ провода потроше читаву нашу плату, и више од тога. Ама, не треба ни то, хвала! Довољно смо понижени и без тога.
Данас је скупљи кромпир од нашег знања. Дословно. Људи у мом крају су стекли приличан иметак од њега, и треба, заслужили су. Али, колико сте ви зарадили својим знањем, школом и науком?

Зато су данас овде дошли они који знају да њихово знање вреди више , много више, од оног колико добијају за њега. Зато су остали кући. Овде су данас слободни људи, иако наша слобода све више постаје опасна.

Драги суграђани, Чачани, обраћам се и вама. Данас су овде људи који ће вам децу научити чему треба и на прави начи. Они други су остали кући, у сигурности и топлини дома свога. Не подржавате ви данас нас, подржавате борбу за сигурност вас и ваше деце. Ту сте да кажете оно што треба увек говорити СТОП НАСИЉУ. Није наша мука само наша, она је и ваша, она је свих нас, заједничка је, и зато треба у томе да се ујединимо. Зар нису из Чачка прво полазиле такве иницијативе, али конкретна дела. Зашто сте се ућутали?

Колеге, предузимајте нешто. Не чекајте на друге. Не кривите никог осим себе ако се овако настави. Не браните своју неодлучност, неактивност и страх никаквим нејединствима синдиката. Нико вам неће бити крив ако овако остане, до вас самих. Не говорим ово ради себе, ја више немем времена да се надам бољем, као ни ове бројне седе главе које су овде. Говорим због вас којима су године и живот испред. Говорим због наше деце, због будућности просвете.

СТОП НАСИЉУ И НЕПРАВДИ У ШКОЛАМА, СТОП НАСИЉУ У СРБИЈИ!

Чачак, 01.12.2022. год. Милош МРДАК
Професор српског језика и књижевности