ПИТАЊЕ ЗА НАСТАВНИКЕ: ДОКЛЕ ЋЕ НАШИ ЂАЦИ ИМАТИ ЕВАЛУАЦИЈУ ПРЕМА КУРИКУЛУМУ ЗА СВОЈ ПОРТФОЛИО У БИЛИНГВАЛНОМ ОДЕЉЕЊУ?
Овај апсурдни наслов је свакако карикиран, али немојте мислити да неке од ових рогобатних туђица наши просветни радници не користе у међусобној комуникацији, па и са родитељима и ученицама као да је то нормално, а знају да није.
Баш од просветних радника очекујемо да нам буду први филтер и брана од оваквог помодарског новојезика не само у школству, већ да њихови аларми буде и колеге из осталих делатности, не само као непотребну, већ врло ружну и штетну навику.
Чињеница је да су и сами просветни радници жртве државне бирократије, јер су засути преобимном админстрацијом, која им просто једе време и енергију за креативни рад у учионици, али свакако морају да сами престану (читај: бојкотују!) да свој наставни програм зову курикулум, оцењивање – евалуација, припрему за час – сценарио, потврду личности – аутентикација, радови ученика – портфолио, двојезична одељења – билингвална, процену рада школе – екстерна евалуација…
Има тога још, на жалост, ово су само најчешће туђице које се свакодневно користе у нашој просвети.
Ове рогобатне туђице, већином из енглеског језика, наставницима стижу из материјала и упитника државне администрације, школских управа, позива на семинаре…
За саговорника, намерно, бирамо Марију Стошић, професора разредне наставе – педагошког саветника из Краљева, која важи за једног од најпознатијих наших едукатора(?), пардон, васпитача и предавача, која вредно прати развој нових праваца у развоју наставе.
-Прво бих се послужила цитатом, да отклоним све дилеме шта мислим о томе: “Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио“, написано је у Завештању о језику Стефана Немање. У српском језику постоје речи за скоро сваки појам, али у пракси све чешће сусрећемо туђице које се присвајају и одомаћују у свакој професији. И уместо развоја српског језика, шта ми тачно добијамо…
У школама, образовно-васпитним институцијама, намећу се термини у употреби, најчешће из енглеског језика, који у већини случајева не дефинишу нов појам, већ замењују постојећи термин из српског језика. Мониторинг, едукација, адаптација, евалуација, репетиција, компетенција, аутентификација, модерација… су тек неки од термина са којима се сусрећемо. Припремни део часа постао је препараторни, уводни део интродуктивни, а завршни финални део часа, док се у смислу организације наставног часа сада сусрећемо са дизајном и дизајнирањем истог, – објашњава краљевачка учитељица Марија Стошић, па наводи како се обраћа родитељима и ученицима…
-У разговору са родитељима, који јесу наши сарадници, коришћење такве терминологије, не води разумевању и сарадњи која нам обезбеђује квалитет у процесу наставе и учења. Још битније, у разговору са ученицима, повратна информација , а неки је зову – фидбек, коју им дајемо, јако је битно да њима буде јасна и разумљива, а с коришћењем тих „савремених“ термина питање је колико им можемо обезбедити то разумевање, – наставља Марија Стошић, а онда се неумитно враћа на проблем преобимне администрације у школама:
– Професија наставник обезбеђена је на високошколским установама, а касније и кроз стицање лиценце за рад, али и стално учење и усавршавање наставника, да је сувишно говорити о њиховој способности за образовање и васпитање другога, а у нашем случају деце на школовању. И тражити од наставника толику администрацију, као да је и сам ђак који тиме тек треба овладавати. Примера ради, уколико је потребно спровести дисциплинске мере, наставник мора имати значајну педагошку документацију о ученику. Њему се дакле неће и не може веровати на реч, уколико све то није претходно „евидентирао“. И уопштено, све што ради, наставник мора записивати. И онда се постављају питања – куд се деде професионални углед и достојанство наставника и како реч ученика и родитеља постаде важнија у погледу образовања и васпитања младих школског узраста, – пита се Марија Стошић, али за крај враћа лопту у двориште из кога смо кренули…
– И када већ говоримо о српском језику, морала бих да придодам још једну појаву, која ме лично подједнако забрињава. Реч је о тим скраћеницима, које не само да користе млади на школовању, већ и старији у свом свакодневном обраћању. Пре пар дана добила сам поруку од свог пријатеља у тридесетим годинама: „ВРВ“, да сам остала са питањем, због чега ми старији све те „иновације“ у српском језику прихватамо и користимо у обраћању са другима, кад смо ми узор нашим младима и они који им обезбеђују пут у будућност, а у којој треба да постоји и буде одржана српска култура, језик и традиција, – закључује Марија Стошић, професор разредне наставе – педагошки саветник из Краљева, у разговору за Глас јавности.
Извор: Глас јавности