„После неког времена, дигнеш руке“

Србија и образовање: „После неког времена, дигнеш руке“ – зашто наставници неће на замене и како их вратити у школе

Пре шест недеља, Немања Петровић, студент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, први пут се нашао са друге стране школске катедре.

Овај 22-годишњи апсолвент германистике дошао је да предаје ђацима у основној школи у селу Доња Шаторња надомак Крагујевца, заменивши одсутну наставницу.

Ученици га „уважавају“ као и старије колеге са факултетском дипломом, научио је да користи електронски дневник и уписује часове, а у одељењима је успоставио „мир и дисциплину“, набраја Петровић за ББЦ на српском.

Будућност везује за „професорски позив, а не посао“, нада се сталном запослењу када за то дође време, а до тада планира да настави да се одазива када га поново буду позвали на замену.

Овај апсолвент и његове колеге студенти могли би, уз наставнике у пензији, да буду краткорочно решење за мањак доступних кадрова за наставу на замени, сматрају из Друштва директора школа Србије.

Укупан број наставника и професора у Србији је већи од 150.000, од чега је 10.000 запослено у институцијама високог образовања, наводе за ББЦ на српском из Уније синдиката просветних радника Србије.

ББЦ на српском покушао је да дође до званичних података о укупном броју наставника и областима предавања у којима је осетан дефицит кадрова, али из Министарства просвете, науке и технолошког развоја нису одговорили на упит.

Друштво директора школа Србије поднело је предлог Министарству просвете, а ресорни министар Бранко Ружић обратио се Националном просветном савету (НПС) са молбом за „препоруке и став Савета у најкраћем могућем року како да се овај проблем превазиђе“.

Реаговали су и декани осам факултета Београдског универзитета на којима се школују будући предавачи, предлажући да се повећају стипендије за студенте у дефицитарним занимањима, подигну плате наставника за 30 до 50 одсто, измене планови наставе и врати достојанство образовном систему, пренела је телевизија Н1.

Недостатак инжењера машинства и електротехнике, лекара предавача у медицинским школама, али и наставника математике, физике и информатике, натерало је директоре основних и средњих школа да предложе ово „краткорочно решење за гашење пожара“, каже Иван Ружичић, председник Друштва директора школа Србије, за ББЦ на српском.

„Имамо ситуације да понекад морамо да објавимо да 15 дана нећемо имати наставу из неког предмета, јер једноставно не можемо да нађемо замену“, описује Ружичић.

Док у ангажовању студената и пензионера види краткорочно решење, трајно се може постићи само поправљањем материјалног статуса наставника и односа друштва и система према просветарима, додаје директор Гимназије у Чачку.

Чланови Друштва директора школа окупили су се у новембру прошле године, а многи су се пожалили да немају довољан број наставника на располагању, прича Ружичић.

„Сами су почели да причају да имају велики проблем да одрже наставу када наставници оду месец, два или три на боловање.

„Испоставило се да проблем није само ван Београда или у стручним школама, већ готово свугде“, каже председник удружења.

Као један од главних разлога за све мањи број наставника у Србији, Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника, наводи примања која сматра исувише ниским како би се привукли млади у ову браншу.

„У просвети ради око 80 одсто образованог кадра у Србији, а плате су тренутно чак 12 одсто испод просека“, каже Јанковић.

Додаје и да се „време променило“, па млади имају већи избор послова, а просвета им због малих зарада није приоритет.

„Више не морају да раде у просвети, већ то могу и на другим местима – један професор математике или информатике је тражен у школама, али је тражен и на другим местима“, објашњава председница Уније синдиката просветних радника Србије.

Од 2017. године, у оквиру обавезног предмета Информатика и рачунарство, основци већ од петог разреда почињу да уче програмирање.

Ова измена наставног плана оголила је проблем дефицита наставника информатике, каже Јасна Јанковић.

„Имамо једног програмера који може да заради 250.000 динара месечно програмирајући и тог истог човека који ће зарадити почетну плату од 74.000 у школи – да ли ми заиста мислимо да ће програмер доћи у школу?“, пита се она.

Јасминка Марковић, директорка Центра за образовне политике, каже за ББЦ да су управо услови на тржишту главни разлог што информатичари, али и математичари и филолози, налазе запослења ван школе.

И база из које наставници улазе у систем образовања све је мања због „опште незаинтересованости“, упозорава Јасминка Марковић.

„Већ годинама, можда чак и целу деценију, од 27 места на физици упише двоје студената, математичке смерове који не школују студента за ИТ индустрију уписује такође врло мало њих…

„Исто је за биологију, тако је и за хемију…“, набраја директорка Центра за образовне политике.

Из Друштва директора школа Србије указују и на неповољан „статус наставника у образовно-васпитном систему“, који сматрају још једним „великим проблемом“.

Наставни кадар се „ни за шта не пита приликом било каквих реформи, иако је најпозванији и ти људи највише желе да се неке ствари промене у систему“, каже председник удружења Иван Ружичић.

„Било каква индивидуалност, иницијатива и креативност наставника се гуши, а оптерећени су више неким другим, административним обавезама“, истиче он.

И изван образовног система наставници немају положај у друштву какав су раније имали, па „млад човек више неће у просвету“, сматра Јасна Јанковић.

„Однос друштва према просвети је лош, предалеко смо отишли, он је грађен према отпору према учитељима, данас се сматра се да је он ту да чува децу, а не да их подучава“, прича Јанковић.

Могу ли студенти и пензионери да ‘угасе пожар’?
У недостатку наставника на тржишту родила се идеја да насталу празнину попуне они који су радни век провели у просвети, али и други, који тамо тек треба да створе каријеру.

Док за ангажовање пензионера на заменама у школама „не постоје законске препреке“, морало би да дође до прилагођавања како би се омогућио рад и студентима завршних година наставничких факултета, каже Иван Ружичић.

„Идеја је да цео један семестар буду на настави и да се уз искусније професоре уводе у посао, али мора да се пронађе системско решење, пошто би ти људи били на замени“, каже Ружић.

Требало би, додаје, и пронаћи начин да они буду плаћени и да не губе, примера ради, студентске стипендије и кредите ако се запосле у школи.

„Није поента да раде бесплатно, већ да реше проблем у систему и да за то добију неку накнаду“, објашњава директор чачанске Гимназије.

Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије, сматра да овај предлог „апсолутно не пије воду“, као и да проблем дефицита кадрова „није настао преко ноћи и не може се решити преко ноћи“.

„Не знам ко ће се вратити из пензије и како ће му се одредити зарада, а што се тиче студената, поставља се питање чему студирање“, пита се Јанковић.

Јасминка Марковић каже да је „апсолутно сагласна“ са предлогом Друштва директора школа Србије, „али да то не буде дугорочно решење“.

„Нису ти људи отишли у пензију безвезе, не можемо очекивати од некога у тим годинама да буде онакав наставник каквог ученици заслужују.

„Али, боље ишта него ништа – боље да имају стручну замену, него да немају наставу уопште или да добију половична решења, па да хемичар предаје физику, на пример“, објашњава.

Из Министарства просвете, науке и технолошког разлога нису одговорили на питања о томе да ли ће се и на који начин спровести предлог о привременом запошљавању студената и пензионера у настави.

Живот на замени: Несигурност одвлачи наставнике од просвете
Јелена Марковић, професорка енглеског језика, радила је у четири основне и средње школе у Панчеву и околини.

На Филолошком факултету у Београду дипломирала је 2008, три наредне године провела је „по заменама“, а услед немогућности да добије посао за стално решила је да оде на привремени рад у Кину.

„После неког времена, дигнеш руке“, сумира искуство у просветном систему за ББЦ на српском.

У тренутку када је одлучила да напусти просветни систем, радила је паралелно као заменска наставница и професорка језика у приватној школи.

Морала је да се навикне на „живот на стендбају“, како каже.

„Било је много тешко јер мораш да пореметиш све обавезе које имаш поред тога – они те зову данас за сутра или чак се дешавало да ме зову ујутру да дођем поподне да заменим колегиницу“, препричава Јелена.

Упркос потешкоћама, истрајавала је у нади да ће добити стално запослење, али оно ни после три године није било на видику.

„Мислила сам да ће ме можда неко приметити или ће схватити да им у некој школи треба баш оваква професорка, па нисам одбијала – сваки позив сам прихватала“, каже Марковић.

Замене су, како каже, биле честе, али су трајале „најдуже месец дана, а најкраће једну недељу“, док места за стално у тим школама није било.

Немања Петровић (лево) већ шест недеља ради у школи на замени, а студенти попут њега могли би се све чешће наћи у школама широм Србије

Њен колега Немања Петровић има тек шест недеља искуства у самосталном раду са децом, а током овог периода спознао је предности и недостатке рада на замени.

„Предности су свакако у томе да се пружа могућност стицања нових искустава и ближе упознавање са радом у школи, а једина мана може да лежи у томе што ученици наставника на замени не схватају озбиљно, па помисле да могу да раде шта хоће“, прича он.

Ипак, како каже, деца га цене једнако као и остале колеге, па није било непријатних искустава.

Док Немања планира каријеру за катедром, многи његови вршњаци не желе да траже посао у школи.

„После завршеног факултета или током студија, људи заобилазе рад у државној школи, зато што је посао наставника поприлично деградиран у друштву и мало плаћен, планови наставе састављају се ван школа, а родитељи често криве наставнике за незнање и неваспитање деце“, набраја.

Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије, истиче да је „од 2014. до 2018, од 110.000 људи запослених у основним и средњим школама, више од 35.000 било запослено на одређено време“.

У њих спадају и наставници на замени.

Забрана запошљавања у јавном сектору, која је била на снази до 2021, довела је до великог броја запослених на одређено време и створила „велики проблем“ у просвети, каже.

„Углавном су то били млади, који су долазили у систем, али нису у њему могли да пронађу сигурност, нити да дигну кредит и реше стамбено питања или заснују породицу“, описује Јанковић.

Све учесталији случајеви насиља над просветарима још један су доказ недовољног нивоа поштовања деце и родитеља према предавачима, додаје.

„Зашто сада неко да дође да ради у школи, да буде слабо плаћен, још и да га туку?“, пита Јанковић.

Како вратити наставнике у учионице на дужи рок?
После рада у иностранству, Јелена Марковић се вратила у Србију и сада ради за страну компанију у Београду.

Енглески језик, који је током студија усавршила, више не користи у учионици, већ у канцеларији.

У просвету би се, каже, вратила уколико би се неколико ствари променило из корена.

„Мислим да су професор и доктор два најважнија занимања у једној држави, а то где се налази просвета у Србији довољно говори како се односимо према професорима“, незадовољно прича филолошкиња.

Али, промене које Јелена и други просветари прижељкују захтевају време.

Уз пожељне промене и циљу поправљања ситуације са дефицитом наставног кадра, за бољитак би било потребно „не мање од деценије“, сматра Јасна Јанковић.

„То је сигурно, а колико је потребно и више од тога, то не могу да кажем у овом моменту“, истиче.

Прва мера коју је неопходно спровести јесте повећање примања просветним радницима, каже Јанковић.

Упркос многим проблемима, којих је и сам свестан, 22-годишњи Немања Петровић нема намеру да одустане од наставничког позива.

„Треба водити генерације које нам долазе, образовати их да постану мислећа бића нашег друштва, што је заправо основа свега, па тек онда и да науче неке битне и корисне ствари из немачког језика“, прича апсолвент германистике.

Зато ће потврдно одговорити и када наредни пут буду позвали да замени колегинице или колеге у основним и средњим школама, истиче.

Извор: BBC

---