ПРАВО И ПРАВДА

ПРАВО И ПРАВДА

Штрајк представља веома значајну тековину насталу као резултат борбе радника за њихова права и боље услове рада. Настао је као неминовност и последица константног експлоатисања радника и радне снаге, а без обезбеђивања минимума радничких права.  У прописима држава и у међународним инструментима, право на штрајк признато је као темељно право радника и њихових организација. Чак је и Међународна организација рада сачинила бројне, међународно признате, принципе који регулишу ову област.

Право на штрајк је на удару, како на нивоу наше државе, тако и на међународном нивоу.  Иако каскамо за светским законима, међу првима смо прихватили да ово основно право радника ограничимо. Можда у будућности будемо међу првим државама које ће га забранити.

„Ресавска“ законодавна школа Републике Србије је подлегла утицају светског тренда и брже боље, преписала законе о штрајку који крше  право на штрајк. Најпре је (поменута школа) уврстила просвету у делатност од јавног интереса (есенцијалну) чији би прекид рада, због природе посла, могао да угрози живот и здравље људи или да нанесе штету великих размера (!?!). Преко своје продужене руке, ресорног Министарства, умањују плату запосленима који штрајкују, прете отказима и професионалним назадовањем.

А да не причамо о притисцима и пласирању прича јавном мњењу да се окрену против просветних радника који штрајкују.

Дођосмо до закључка да је право на штрајк просветног радника, у Србији, неосновано право, упркос томе што је дефинисано Конвенцијом МОР-а број 87, о синдикалним слободама и заштити синдикалних права и Конвенцијом МОР-а број 98, о примени принципа права организовања и колективног преговарања.

Изузетна упорност и храброст просветних радника у Србији, уз законска ограничења и алармантну репресију, показује нам да „пресуда“ о праву на штрајк још није донесена.

Морамо да се боримо како бисмо осигурали и одбранили своје право. Потребно је да градимо и изградимо моћ. Наша моћ је у јединству и непоколебљивости, у истини и у правди која је на нашој страни.

Зашто на нашој страни није држава, чији смо запослени, чију децу образујемо, велико је, болно и тешко питање.

Ипак, не штрајкујемо ми да бисмо опаметили државу и њене апаратчике, ми се боримо да бисмо својим ученицима показали да нисмо одустали ни од њих, ни од себе.

Јелена Томић, Руководилац Правног тима Уније СПРС