Размишљања једног обичног српског наставника

Да ли је културно измаћи наставнику столицу?

Или: Размишљања једног обичног српског наставника

Од синоћ интернет бруји, Србија се згражава над снимком из трстеничке техничке школе.

И сви ти који осуђују догађај и насиље над наставницом, заборављају да смо већ годинама усамљени. Када год подигнемо глас против стања у просвети, наилазимо на силне осуде у јавности. Ако тражимо плате, много нам је и ово што имамо; ако указујемо на мањкавости система, ко пита жабе; ако кажемо да деца имају све мање кућног васпитања, онда смо фосили који не увиђају промене…

Е па, са оваквим односом друштва према образовању и просветном систему, не може боље! Бојим се да ће тек бити проблема. Млади неће да раде у школи, а и што би да трпе онаква понижења за 64070 динара?

Када тражимо плату, не тражимо је само за себе, да би нама било боље.Тражимо је и да би за неку годину имао ко да нас замени, јер просечан српски наставник има тридесетак година стажа и скоро шездесет живота; да са младошћу Србије раде што квалитетнији кадрови.

Тражимо је и да зауставимо негативну селекцију, по оном Кањошевом: “Бољи и виши одоше бољима и вишима…“ Ако се овако настави, ускоро по школама неће бити ни оваквих какви смо сада. А неко би требало да се запита зашто млади не уписују наставничка занимања, зашто се не одазивају ни на позиве за замене. Ми у школама знамо зашто.

Тражимо и да можемо добру децу да заштитимо од оваквих са снимка, јер она постају веће жртве од те злостављане наставнице – губе могућност и услове за квалитетно учење.

Тражимо је и да можемо део тог новца да усмеримо на себе и своје усавршавање, како бисмо ауторитарније стали пред ту децу. Овако, како је сада, ми добијамо само понижења, а деца никакво образовање.

И све док смо у тој борби сами, све док нас јавност не подржи, док државу не освестимо да увиди грешке и не престане да нас понижава платом и деградирањем на ниво ћата, док не престану да нас решетају бесмисленим инспекцијским прегледима, све док су деца онаквог понашања заштићена, док васпитању прилазимо ставом: “Ма, пусти га, он је такав“, не може нам бити боље. Никоме!

А уместо да се наше време троши на рад са децом која желе и хоће, енергију трошимо на оне који сметају. И шта ће се догодити? Покренуће се дисциплински поступак и у најбољем случају, дисциплинска комисија ће донети одлуку о искључењу. Онда ће се родитељи жалити, па ће доћи нека од три инспекције и тражити процедуралну длаку у јајету попут: “није био на довољно разговора у пп служби“ и поништити ту одлуку. А колико је то “довољно“? Или, још горе, док се састане одељењско веће, па закаже дисциплинска комисија, насилници ће се једноставно исписати и отићи да малтретирају наставнике и ученике у некој другој школи.

Ово није смело да се догоди, а могуће је у сваком тренутку у свакој школи, сваком наставнику. Морамо се борити да обезбедимо механизме за заштиту инситуције у којој радимо, деце која су у школу дошла да би заиста учила и образовала се, будућности државе… Овде се не ради само о нападу на личност наставника: угрожена је и нападнута и конкретна школа, али и цео образовни систем и сви ми који га чинимо!

И шта? Два дана ће се медији бавити овим, доћи ће нови догађаји и прекрити све патином заборава, а ми  остали рећи ћемо да смо захвални богу што се то није догодило нама и кренути данас опет у своје учионице, у свој неспокој. До нове прилике.

А није тешко, може да се промени лако, без много тог фамозног новца. Држава само мора да поједностави бирократске процедуре, да уведе одговорност родитеља за поступке деце у школи, и прекршајно и кривично, да јединицу из владања прогласи за непрелазну оцену, да ограничи број неоправданих изостанака, да не дозволи исписивања након покретања в-д поступка, да побољша атрактивност професије као би квалитетнији кадрови долазили, али и остајали да раде у школи, тако што би само испоштовала оно што је већ сама потписала – вратила дугове, увела платне разреде и шему 1:2:3.

Можда оваквом друштву,  држави и власти одговара оваква школа? Можда су све принципе на којима почива наша професија заменили моделима понашања из ријалитија којима нас бомбардују свакодневно, а нас само о томе нису обавестили, па постадосмо смешни у донкихотовској борби? Да ли је то измицање столице постало нови културни образац, обавезна наставна активност?

И за крај, зашто смо јутрос ушли у учионице? Данас није требало у Србији одржати ни један час, без обзира на синдикалне боје!

Бранко Николић, члан ГО Уније СПРС