Родитељи чекамо Вас! На истом смо путу!

Инспирисана текстом колеге Милоша Мрдака, чији синдикални рад већ неколико година пратим, помислих да нам је данас преко потребан управо овакав учитељ. Јасан, мудар, поуздан, па уз искуство које поседује, још увек енергичан. И тако инспирисана, одлучих да додам по коју мисао његовом, иначе савршеном тексту.

Наиме, да не помињемо министарство и министре – да су ишта хтели, већ би учинили. Уместо њима, обраћам се родитељима својих ђака, ваших ђака, сигурна у то да сасвим јасно тежимо истом циљу – светлој и образованој будућности наших потомака.

Као неко ко више од 20 година ради са вашом децом, могу вам рећи да су се током претходне две деценије свакојаке ствари десиле. Мењали су се планови и програми, додавала права (махом дечја) и обавезе (наставника), калемила се нова документација… али једино што се ни у једном тренутку није мењало, јесте управо жеља родитеља да им деца буду образована и пуна практичног знања. Посумњате ли случајно у то, одмах ћу вас разуверити: питате ли се зашто нам деца масовно похађају приватне часове из великог броја предмета? Одговор је јасан, сам се намеће – родитељи желе да деца понесу са собом ЗНАЊЕ. Оно знање по које свакога дана одлазе у редовну школу, али га, очигледно, по мерама родитеља, не добијају.

Зашто је то тако?

Између сто и једног документа који треба попунити и најаве инспекцијских надзора, са једне стране, и често више од тридесет ученика којима треба пренети знање у само 45 минута, наставник остаје немоћан! Ма како желео да оплемени душу свог ученика, или му несебично поклони своје највеће благо годинама на факултету и у пракси усавршавано – не може. Има 90 секунди по ђаку. За објашњавање, разјашњавање, појашњавање… па, да је и сам чет-бот, не постоји могућност да би постигао успех. После 7 часова редовне наставе и додатног часа одабране секције, ученик нема ни снаге, ни воље да се одлучи да похађа допунски или додатни час. А и зашто би? Са њим ће поново бити 30 ђака у 45 минута…

И тако долазимо до парадокса да тај исти наставник своју дужност не може испунити ваљано, те ће његови ученици знање потражити негде другде. Тамо где ће у индивидуалном раду, ули у малим групама, са лакоћом разумевати градиво. След јасан! Ученик добија знање, родитељ оцену, наставник илузију да је у 45 минута успешно подучио 30 ђака. Једино остаје бесмислено питање – да ли је школа заиста бесплатна?

Драги родитељи мојих ђака,

Знате ли да већ неколико година уназад инсистирамо да се број ученика у одељењу смањи на 24? Не знам колико вам је познато да нас држава деценијама игнорише, да не узима у обзир наше захтеве? Знате ли да смо сви ми који у просвети радимо уствари пуки заљубљеници у децу, школу, често романтично занесени да својим наступом у учионици нешто можемо променити? А промена ни на видику!

Зато, позивам вас да нам се придружите. Будите наши савезници у креирању будућности ваше, наше деце! Пружите нам подршку да сви заједно не дозволимо да нам будућност наше деце измиче пред очима, док страхујемо за цену потрошачке корпе! Желите ли својој деци заиста да им образовање буде само обавеза од које користи нема? Желите ли да у својим наставницима виде образоване, пристојне људе које нико од ндлежних не жели да саслуша?

Сигурна сам да не желите такву будућност својој деци! Сигурна сам јер вас познајем, јер сваког дана са вама разговарам, јер живим у вашем комшилуку. Сигурна сам јер сам и ја једна од вас!

Мајка која жели да њена деца из школе понесу знање, поштовање, узоре!

Зато, придружите нам се!

Чекамо вас, јер смо на истом путу.

Мирјана Гашић, наставник српског језика и књижевности