Смањити број предмета на малој матури

ИНТЕРВЈУ: ЈАСНА ЈАНКОВИЋ, председница Уније синдиката просветних радника Србије

Не би смело да тог испита нема, али треба ли ова деца, после оваквог седмог и осмог разреда, који су и иначе најтежи, да полажу свих седам предмета на завршном испиту.

Данас почиње друго полугодиште. Школство наставља рад у отежаним условима које диктира епидемија: родитељи могу изабрати да ђак учи искључиво онлајн, али ће за оцену одговарати у школи. Ученици од првог до четвртог разреда основних школа враћају се у школске клупе, по групама, а старији основци и средњошколци на непосредну и онлајн наставу, наизменично, по утврђеном распореду. Пред ђацима и школским радницима је више од 20 радних недеља и један пролећни распуст до краја наставног дела ове, по свему атипичне, школске године.

– Ништа не бисмо без подршке родитеља урадили у настави онлајн. Искуснији наставници помагали су колегама мање вичним настави на даљину. А шта бисмо сви који смо се заразили без лекара који су нас лечили? Могли бисмо да извучемо закључак важан и у годинама које долазе без короне, да једни без других не бисмо издржали – истиче у разговору за „Политику” Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије на почетку низа једнако важних, али мање охрабрујућих запажања из угла 30.000 практичара, учитеља и наставника, чланова синдикалне организације којом руководи.

Има ли препрека за наставак радног дела школске године?

Обавештени смо о наставку школске године јер наши министри никако да схвате да социјални дијалог значи да бар чују наше мишљење пре него што донесу одлуку. Сматрам да је у друго полугодиште требало кренути онлајн или продужити распуст недељу дана, док се не скупе подаци о томе колико је ученика и запослених у овом тренутку заражено или у изолацији. Крећемо, а да тачно не знамо каква је ситуација. Пред нама је напорних пет месеци наставе, а онда још напорније закључивање оцена, мала матура у основној школи и у средњој велика, која нема никакав значај и чисто је малтретирање ученика и наставника. У најтежем тренутку од септембра до сада ван система у основним и средњим школама било је 11.000 запослених, заражених или у изолацији због ковида 19. Замену за учитеље било је немогуће наћи, као и за наставнике математике, информатике и страних језика, који нам недостају и у редовним околностима. Највише смо бринули за децу, а основци су, показало се, били најодговорнији. Изузетно савесни, носили су маске, нису делили ужину, покушавали су да се не друже, да одрже дистанцу. Изузетно савесни били су и просветни радници радећи упоредо у школи и онлајн с повећаним обимом посла и стреса.

Очекивали сте да ће увођење државне матуре поново бити одложено, а да ће мала бити спроведена без измена?

Не можемо да спроведемо велику матуру јер не можемо да се договоримо куда идемо. Заказао је цео систем. Велика је грешка што она до сада није већ пилотирана неколико пута. Потребно нам је четврт века да бисмо довели велику матуру на прихватљив ниво и сви смо криви за то, а првенствено министри просвете од 2000. године до данас. Али се правимо да је у реду што и даље теже полажемо малу матуру него велику. Садашњи осмаци завршили су седми разред онлајн, од почетка ове године мало су ишли мало нису ишли у школу. Поставила сам питање да ли је мала матура, оваква каква је, у овој ситуацији спроводива. Она мора остати због квалификационе улоге за упис у средње школе јер одавно знамо да општи успех није увек мерило знања. Не би смело да тог испита нема, али треба ли ова деца, после оваквог седмог и осмог разреда, који су и иначе најтежи, да полажу свих седам предмета на завршном испиту. Има логике да се мало смањи обим предмета на малој матури, ако то буде предлог надлежних, ми ћемо га подржати.

Да ли је образовање у току епидемије успешно дигитализовано или претворено у имитацију наставе?

Да ће доћи тренутак у коме ће школство да угрози образовање, рекао је Марк Твен. Живимо тај тренутак. Идемо у школу, уписујемо лекције, трком прелазимо градиво. Немамо времена да се осврнемо и проверимо колико нас ђака прати, морамо да убрзамо да стинемо што је прописано плановима и програмима. Е, то је угрозило образовање. Форма је угрозила суштину. Сигурна сам да тај проблем немамо само ми. Цео свет се тресе страхујући за своје образовање. Школство ће преживети, а шта ћемо с образовањем? На губитку је. Увек се каже да је просвета приоритет, а сабере се да је трошак. Свака власт објашњава да смо сиромашни и немамо да издвојимо више за просвету, а у ствари смо сиромашна држава зато што не издвајамо више за просвету. Власт се декларативно залаже за дигитализацију, обавезни предмети за основце су информатика од петог и дигитални свет од првог разреда и поносимо се што смо у томе први, док су наши алати у техничком смислу оскудни, а без алата нема заната.

С каквим ће знањем ученици изаћи из ове школске године?

Свака следећа година у стицању знања мора да се ослони на претходну. Кад се ослоните на рупу – пропаднете. Учитељи и наставници су од септембра покушавали упоредо да ураде што нису успели прошле школске године и да се на то наслоне у овој, али неуспешно на часовима од пола сата. Деца ће што се знања тиче из овакве школске године сигурно изаћи оштећена, а биће и емотивно оштећена. Сви ћемо бити на губитку. Превише се ослањамо на ентузијазам наставника који, ипак, није бескрајан. Тако се и надамо да ћемо нивелисати све што од марта прошле године нисмо уопште урадили или нисмо имали времена да урадимо како ваља, једном кад се образовање врати на старо, мада не знамо кад ће то бити. Није реална процена у јануару да ћемо се у мају и јуну вратити класичној настави. Пре ћемо се до тада у неком тренутку поново вратити настави на даљину јер смо далеко од потребног имунитета у школској популацији и друштву.

Када ће просветни радници примити вакцине?

Школама је у петак 15. јануара стигао допис у коме се позивају просветни радници да се до 17. јануара пријаве за имунизацију у такозваној другој фази. У првој су здравствени радници и старија популација, у другој просветни радници у средњем и високом образовању, док су у трећој запослени у основним школама и предшколским установама. Дефинитивно је да вакцинација неће бити обавезна, али и да од 18. јануара у школе долазе и колеге које већ имају хронична обољења и за које је опасно уколико им се придружи ковид 19. Просек старости школских радника је близу 50 година, чему је допринела и вишегодишња забрана запошљавања. На те људе прво треба братити пажњу. Док не приме вакцину, наш је предлог да они који су у ризичним групама раде од куће. Нас у систему има много, 110.000 запослених само у основним и средњим школама. Не знам када ћемо стићи на ред за вакцину. Биће потребно неколико месеци, а у тих неколико месеци бојим се да ћемо се у неком тренутку вратити на рад онлајн. Када смо пред зимски распуст прешли на онлајн, удвостручио се проценат заражених, на десет одсто учитеља који су једини остали у непосредној настави. Иначе исцрпљени, остављени су у учионицама и то платили здрављем.

Укинута је уредба о забрани запошљавања, шта то за просвету значи?

Тим поводом пре неколико дана били смо на састанку с Бранком Ружићем, министром просвете. Закључили смо да је најбоље да школе искажу потребу, распишу конкурс, али да сваки пријем у радни однос буде под строгом контролом у коју ће бити укључени синдикати. Где такве провере нема, директори једва чекају да запосле неке своје, не занима их квалитет доказан у раду годинама на одређено. А то је омогућио систем озваничен у време Шарчевићевог мандата, да сви директори одговарају министру, а не школском одбору. У тој лошој процени да ће један човек моћи да контролише цео систем, показано је да на место директора долазе послушници власти.

Зашто се нико не бави инфлацијом одличних оцена за оскудно знање ученика?

Као друштво се суштински не бавимо образовањем. Ступци су нам пуни лоших вести, не говоримо довољно о изузетним ђацима, школама, учитељима и наставницима. Ми се 16 година нисмо макли по резултатима ПИСА тестирања, 20 година не можемо да уведемо државну матуру, све су нам бољи резултати општег успеха, а ђаци знају све мање. Не могу а да се не запитам да ли је могуће да о томе нико не брине. Сами са собом имамо проблем. Ако не схватимо колико је образовање важно, не знам да ли уопште имамо будућност. У земљи у којој се купују дипломе и докторати, то је потпуно небитно.

Сваки други осмак је одличан, сваки пети са свим петицама, сваки седми вуковац и та статистика се не мења годинама. Зашто се поклањају незаслужене оцене?

У јуну ће бити осма година да правимо ту статистику, а претходних седам као да смо је само преписивали. Разлоге видим у великим притисцима на наставнике, пре свега од државе која не цени своје просветне раднике па и родитеља који не признају оцену мању од петице и четворке. Никада нас нико није учио објективном оцењивању. Наставници прибегавају томе да не оштете ђака, између три и четири већина ће дати четворку, јер не може да одвоји емпатију од оцењивања, а корона то додатно компликује. И без короне у питању је систем који ни ученику ни наставнику не даје простора да када ураде нешто добро за то буду похваљени и награђени. Организација школе која се све више своди на форму, уписивање, портфолије, семинаре као привид унапређења образовања суштински не чини да се наставник боље осећа, зато се просветни радници повлаче. И то што још нисмо увели платне разреде потврђује да држава не жели да просветне раднике награди платама далеко изнад републичког просека, онда не чуди демотивисаност наставног кадра иако нас има још који се боримо и не намеравамо да се повучемо.

Извор: Политика

---