ШТА ЈЕ СТАРИЈЕ – КОКОШКА ИЛИ ЈАЈЕ?

Чувена дилема каузалности, која се од давнина поставља, заснива се на томе да не можемо бити сигурни шта је узрок, а шта последица.

У складу са тим, да ли је вршњачко насиље узрок или последица односа наше државе према образовању и просвети?

Ученици који посматрају вербално и/или физичко насиље над својим професорима, да ли постају спремнији да исто копирају и преносе на односе са својим вршњацима и/или старијима из свог непосредног окружења?

И на крају, да ли се насиље у школи преноси као образац на понашање наших ученика у зрелој доби, када оснују своје породице и постану део шире социјалне заједнице?

Сведочење једног „повратника“ говори о томе да је као дете гледао насиље у породици, насиље на улици, па да је и сам постао „ратник“, који је због свог насилног понашања, са око 11 година завршио у дому за малолетне преступнике. У датој ситуацији, говорити о томе да ли је или не реч о усамљеном случају, из угла просветног радника непримерено је и неозбиљно, јер се кроз свој рад и ангажовања боримо за свако дете.

Ова држава није ништа урадила да заштити просветне раднике. Скоро две деценије уназад, слушамо о ученицима и њиховим родитељима који врши насиље над професорима на њиховом радном месту. Онда се од тих истих професора очекују да сузбијају и превенирају сваку појаву насиља у школи, пошто им је ауторитет остао затрпан и изгубљен испод плашта свих увреда и јавних понижења, које су морали да прогутају за „добробит“ детета.

Постоји једна реч у српском речнику којом се може објаснити уочени феномен. Та реч је „лицемерје“. Децу васпитавамо да не буду насилници, па да не буду жртве насиља, да сваки вид насиља пријаве, да о насиљу не ћуте, а онда им исто демонстрирамо тиме што смо принуђени да сваки вид насиља над нама самима отрпимо и оћутимо. А да не будемо погрешно схваћени, у овој причи лицемерство је одлика оних који доносе такве законе и правилнике, независно једне од других, често и у супротности.

Лицемерство је и када надлежни говоре о уложеним напорима за сузбијање вршњачког насиља путем друштвених мрежа, ако с друге стране ћуте на то исто насиље над њиховим професорима.
Путем друштвених мрежа редовно пратимо видео записе и фотографије професора „ухваћених“ у најразличитијим животним или пословним ситуацијама камерама својих ученика, али и објаве са позивом на „хејтовање“ читаве популације просветних радника.

А онда ученику у учионици треба објаснити да „хејтовање“ није добро, да је узрок бројних последица како по индивидуу, тако и друштво у целини…

Зашто просветни радници ћуте? Па зарад „добробити“ детета. То је актуелни министар просвете, већ неколико пута објашњавао кроз своја саопштења за медије. Зарад добробити сваког детета, али не и оне деце која су принуђена да одрастају у условима у којима је насиље постало део њихове свакодневнице.

Чињеница је да наша деца сведоче неком виду насиља у школи. И можда је вређање, гурање и малтретирање теткице од стране ученика, некоме неважно, али оно може бити узрок који за последицу има управо облике понашања ученика типичне како за жртву, тако и за починиоца насиља.

И када говоримо о правима, права детета за последицу имају и одређене одговорности, а то је нешто о чему мало ко говори. Зашто је то тако? Пуна правна заштита запослених у образовном сектору од насиља на радном месту, ову државу не би коштала ништа, а свакако би се одразила на стопу насиља у школама. Па због чега надлежни посустају пред том одговорношћу у погледу обезбеђивања права на школовање у условима без насиља на начин примерен „достојанству детета и у складу са законом“, остаје свима нама да се питамо.

А по свему судећи, у разматрањима шта је узрок, а шта последица актуелних политика и дешавања у образовању, ми ћемо на крају добити један добар мућак, из ког се ништа доброг изродити неће.

У Краљеву, 24.11.2022.
Портпарол УСПРС
Марија Стошић