У ишчекивању реформе – куда даље?

Неопходна је реформа школе – рећи ће сви који се њоме баве, без обзира да ли су родитељи, професори или чиновници у Министарству. То, ипак, ни у ком случају не би смело бити неко на брзину донето и тренутном ситуацијом у школама изнуђено решење. Пре доношења икаквих одлука ваљало би врло пажљиво послушати струку и реформу спровести тако да резултати буду заиста мериви и заиста видљиви, али да се ни у ком случају не дозволи да измена наставног плана и програма буде популистичка мера.

Најаве које до нас допиру путем медија кренуле су у добром смеру: не треба много мудрости да схватимо како су и колико штете нашој деци нанели мобилни телефони. Позивали смо надлежне још пре неколико година, када су у јавност доспели снимци о електронском насиљу у школама да се системским уредбама забрани употреба мобилних уређаја за време часова. Од, у почетку, корисних електронских уређаја, врло брзо су постали средство за неовлашћено снимање и недозвољено дељење фотографија, снимака и осталог садржаја. Сви ми данас живимо у свету у ком важе правила ријалитија из Великог брата, па је нужно школи дати аутономију да из света констанног мониторинга изађе као једина сигурна зона. Олако ослањање на садржаје са интернета и телефона ваља заменити развијањем способности да се ученик самостално избори са задатом проблемском ситуацијом на часу, па ће, тако, и ефекти његовог рада бити квалитетнији. Ипак, треба појаснити ситуацију на терену – до сада је школама било омогућено да сопственим правилницима сами уређују употребу мобилних уређаја у својим установама, па, ако Министарство сада жели да зиста системски уреди ово питање, требало би да донесе јасну и прецизну законску регулативу која не доводи у недоумицу ни запослене, ни родитеље, ни ученике.

Поред тога, недавно се у медијима покренуло питање редуковања времена трајања часа.

Рекли бисмо да је тиме заправо скренута пажња на врло крупан проблем који наша деца последњих година имају – на апсолутно поремећену пажњу. Али, ту морамо бити врло обазриви, јер различити сегменти образовања не смеју бити подвргнути истој реформи.

У нижим разредима основне школе ученици свакако дневно имају 4 до 5 часова, од чега су два уметничке или васпитне природе. Преостали часови матерњег језика, математике и додатног језика или предмета који усмерава ка природним и друштвеним наукама они су предмети око којих се ученици највише ангажују, те је посебну пажњу потребно на њих усмерити.

Са друге стране, највише потешкоћа у раду уочавају колеге које раде у вишим разредима основних школа. Трка за наставним јединицама, са законским прописима који захтевају превише активности у четрдесеточасовној радној недељи и притисак са свих страна да се ученици оцењују и формативним и сумативним оценама на крају резултирају потпуним хаосом.

Зато је, уместо редуковања трајања часова неопходно смањити број ученика на максимално 20 ученика по одељењу, а паралелно са тим и увести свођење успеха ученика на просечну, а не закључну оцену. Овим реформама добили бисмо много квалитетнији рад и јаснију слику о стварном постигнућу ученика током школске године. Паралелно са тим елиминисали би се и притисци месец дана пред крај школске године да се ученику „поправи само једна оцена, или две – за просек“. Неретко је то, заправо, калкулација и „намештање“ успеха који апсолутно није реалан.
Поред тога, свеобухватна реформа плана и програма уз конкретне мере које би сва стручна друштва требало да саставе и сагласе се око истих – потез је који сви чекамо. Шта нам је чинити – скратити наставне садржаје или часове? Смањити врој наставних јединица и ставити акценат на увежбавање истих или покушати да међупредметном сарадњом постигнемо ефекте конкретне употребе знања?

Средња школа је у претходним годинама већ претрпела бројне промене, и не би се смело десити да се у том правцу настави, посебно када је реч о средњим стручним школама. Наиме, однос између општеобразовних и уметничких предмета према стручним одавно је неуједначен.

Дуално образовање усмерава ученика ка тржишту рада, али постоје и области образовања у којима не сме доћи до повећавања броја часова стручних предмета на уштрб општеобразовних.

Ту најпре спадају све медицинске и правне гране које се већ сада у недовољној мери баве матерњим језиком, културом изражавања и енглеским језиком.

Овде се можемо осврнути на питање „националних уџбеника“ који су већ извесно време у најави. Када је о њима реч, из угла професора српског језика и књижевности сматрам да јесте врло битно, посебно у основној школи ученицима понудити дела домаћих писаца – и то она дела која продубљују и националну свест и креирају исправан став према вредностима у животу. „Прича о кмету Симану“ Иве Андрића већ неколико година није саставни део наставе матерњег језика у основној школи иако се ова приповетка може сматрати темељом културе и васпитања. Читајући је ученици се упознају са историјским чињеницама с почетка двадесетог века, али такође се код њих буди свест о отпору и о томе да је неопходно у животу се супротставити окупатору.

Рекли бисмо – ма како сила била јака, човек не сме одустати од борбе за правду.

Зашто је и коме уопште пало на памет да ову приповетку избаци из програма – нејасно је, осим ако намера није била да нанесе директну штету – да одузме будућим нараштајима прилику да се васпитавају и образују у националном духу.
Такође, није без значаја и питање – који ће издавач штампати уџбенике. Ако се сетимо давних времена када су и Новосађани и Пироћанци имали исте уџбенике, а да данас на тржишту постоји десетак издавача – видимо да се овде под изговором укидања монопола заправо показује колико уџбеници који се мењају сваке две године заправо доносе приход издавачким кућама. Уџбеник који су некада користили ученици и који се преносио са генерације на генерацију био је штампан на обичном, јефтиним папиру који је упркос томе одолевао годинама хабању. Књига није била тешка. Данас се чини да књига треба да имитира електронски садржај, папир на ком се штампа је дебео, чврст, па је самим тим и тежина уџбеника много већа, али, упркос том квалитету, млађа браћа и сестре не могу их наследити.
Да резимирам, српско образовање деценијама важи за једно од најквалитетнијих, иако те чињенице многи из образовног система нису свесни. У поређењу са извесним школама и факултетима у Америци, чућете податке да смо ми лидер у Европи по образовним стандардима, а наши радници се и траже и ефикасно сналазе и запошљавају у најтраженијим европским земљама.

Свакако да ту има много простора за редуковање система, попут увођења стандардизованих тестова и једнаких могућности за образовање ма где се школа налазила. То се не доводи у питање, као ни неопходност смањења броја ученика у одељењу. Али, ниједна реформа не би смела да доведе до губитка малопре поменуте лидерске позиције, како нас виде колеге из Колорада.

Мирјана Гашић, председник УСПРС – Унија Крушевац и портпарол Уније СПРС