Учитељи и наставници нису роба, то је племенита професија

На вебинару, видео конференцији која се одржава преко Интернета у реалном времену, који је организовала Унија синдиката просветних радника Србије, где су њени представници могли да слушају и постављају питања професору Александру Кавчићу, просветном добротвору, који поклања бесплатне уџбенике нашим основцима, чуле су се многе најаве којима ће обрадовати наше просветне раднике и родитеље ученика, али је поновљен и апел држави да мање улаже у машине и роботе, а више у људе, јер су они једини субјект у образовању нације.

На овом несвакидашњем догађају, у уторак, 16. фебруара, одржаном на релацији Србија – Пенсилванија, професор Кавчић је из свог америчког дома по први пут најавио да његова Фондација све јаче креће у издавање и уџбеника за средње школе, иако тренутно пишу још 20 уџбеника за основне школе, уз подсећање да је већ 15 њихових издања одобрено и спремно да се бесплатно дају ученицима у Србији.

Аутор и модератор програма Јасна Јанковић по договореном сценарију прво је, како је и ред, реч дала госту, професору Александру Кавчићу, који се надахнуто али и исцрпно обратио осталим учесницима вебинара:

„Морамо бити свесни и реални да је наша Србија ретка земља у Европи у којој нема бесплатних уџбеника, док је то добра пракса у околним земљама, Хрватској и Словенији, али и Северној Македонији. У развијеним земљама северне Европе поред уџбеника, ученици добијају и школски прибор. Код нас родитељи само на папиру имају право да бирају уџбенике, у пракси то доста суровије функционише. У Србији скоро свако може да издаје уџбенике, од малих издавача до светских мултикомпанија, а све под изговором о слободном тржишту као покрићу за монопол стране мултикомпаније код нас.

Закон о уџбеницима не препознаје наставника коме је у реалном животу наметнута улога агента издавача. Ствара се конфликт интереса, јер он бира уџбеник за који му следује провизија. А бити учитељ и наставник је хумана професија, где плата никада није сразмерна уложеном раду када преносимо знање. Док ми предајемо ученицима сигурно се не може измерити колико је то део плате, шта је мерило за креацију коју дајемо у преносу знања ученицима.

Лично имам велики респект посебно према учитељима, јер су они и најшире образовани, преносе знања од ликовног до математике. У Србији плате учитеља, колико знам, су тек за преживљавање. Ми смо као деца обожавали учитеље, али то данас, на жалост, није случај. Намећу се деци за узоре они који купују дипломе! Бежали смо од васпитавања пионира, младих комуниста, да бисмо сада отишли у крајност и престали да васпитавамо младе људе, јер држава мисли да све може да реши парама. Зато су издавање уџбеника препустили мултикомпанијама.

Наставници се обасипају семинарима на којима им предају људи који не памте када су последњи пут били у учионици. Наставници се на тим семинарима затрпавају гомилама сувопарних теорија које они касније не могу да примене у учионици. И министри просвете се стављају изнад просвете и добијамо, немојте се љутити, али дебилизацију наставе!

Дигитални уџебеници и учионице су им приоритет, а то се не ради ни у Америци. У Србији држава улаже стотине милиона у машине, то вам кажем ја као инжењер који би томе требало да даје предност, али видим колико то не ваља. Мултинационалне компаније праве лекције за наставнике о томе како они треба да уче децу, а ту нешто заиста није у реду! Не могу компјутери и роботи да васпитавају децу. Учитељи и наставници нису роба, то је племенита професија.

Може и држава, баш како што нуди моја Фондација, да штампа уџбенике за два динара по страни, али то им се, изгледа, не допада. Са блога Б92 изнова неколико пута читам причу једног наставника који из праксе прича како има ученика који дуго немају уџбенике за време наставе, па се правдају како њихови родитељи нису стигли да им их купе. А знамо да је то изговор, јер многима од њих родитељи нису могли из финансијских разлога да купе књиге, а не што нису стигли. Очи су ми пуне суза док читам овакве примере.

Држава може да примени један од два модела, као и моја Фондација. Прво, да откупи од Завода за уџбенике примерке и подели их ученицима у Србији. Друго, да финансира израду уџбеника и постави на сајт да их сваки ученик користи према својим потребама. Штампа уџбеника може да се ради без профита, а то су та два динара по страни, где би неку зараду имале штампарије и дистрибуција, да се преко поштанских услуга пошаљу по Србији. То све може да организује и Завод за уџбенике“- причао је у даху преко видео линка, професор Александар Кавчић.

Модератор разговора, Јасна Јанковић, је позвала присутне колеге на овом јединственом вебинару да постављају питања професору Кавчићу, а први се одазвао наставник из Ниша, Славиша Милосављевић, са практичним проблемом да се за његов технички предмет још користи уџбеник из 1993. године. Професор је у одговору најавио и нове планове:

„Фондација Алек Кавчић ће штампати и уџбенике за средњу школу. Тренутно пишемо 20 уџбеника, а не заборавите да је наших 15 већ добило све дозволе да се дају ученицима у Србији. У Америци постоји развијена свест да се у техничким наукама ствари брзо мењају, па професори за та нова знању пишу скрипте, што им школа посебно плаћа. Он је уложио посебан труд и унапредио наставу, па се мора и наградити. И у Србији морамо да наградимо наставнике који унапређују наше образовање, било да ураде скрипту, поставе рад на инетернету, уведу неку иновацију која помаже ученицима. Успостављањем система награде стимулишеш људе, а не да само улажеш у машине. Човек је субјект образовања” – одговорио је професор Кавчић, као и на нова питања представника Уније синдиката просветних радника Србије из Чачка, Крушевца, Београда, Зрењанина…

„Планирао сам и овог пролећа да обилазим градове у Србији, али пандемија короне је учинила своје, па је то само мало одложено. Фондација има спемна новчана средства да откупи још уџбеника Завода за уџбенике и подели ђацима у Србији, део смо већ купили и у првој погодној прилици идемо у ту акцију. И да одговорим колегиници за уџбенике језика националних мањина. Према постојећем закону једини издавач за те намене је Завод за уџбенике, наравно јер су ту мали тиражи, мали профит и то неће да раде други издавачи. Они као, морају да издвоје неких два посто од прихода и уплате Заводу, али манипуацијама својих књиговодстава то се претвара у неке минималне цифре, што је далеко од реалних потреба. Да не спомињем да Завод за уџбенике тако штампа и за децу ометену развоју и све преко својих леђа, па држава коначно и то мора системски да реши. Морамо о томе овако јавно да причамо да би дошло на ред за квалитетно системско решење – приводио је крају овај корисни вебинар у трајању од сата, професор Александар Кавчић,у разговору са колегама из Главног одбора Уније синдиката просветних радника Србије, који је осмислила и водила Јасна Јанковић, уз завидну асистенцију техничке подршке учитељице из Краљева, Марије Стошић.

(Глас јавности)