Удружење баксуза, угурсуза и намћора „Добра нарав“!

ДРУШТВО БАКСУЗА, УГУРСУЗА И НАМЋОРА „ДОБРА НАРАВ“ И ОВЕ ГОДИНЕ ПОКЛАЊА МАТУРСКА ОДЕЛА НАЈБОЉИМ УЧЕНИЦИМА У КРУШЕВЦУ!

Није познато да игде на свету постоји оно што има само у нашем Крушевцу, нешто чију поруку из назива не може да схвати странац ни из прве, ни и у правом смислу, јер како му најлакше објаснити да се једно од најстаријих наших хуманитарних друштава зове – Удружење баксуза, угурсуза и намћора „Добра нарав“!

Откуд баш наши баксузи и намћори из Крушевца да деле тако узвишене вредности неговања хуманог, веселог и грађанског духа био је и траг којим је пошао репортер Гласа јавности у граду под Багдалом, па је одговор потражио баш код оног најпозванијег, Звонка Рајковића, председника “Добре нарави”, значи коловођу тих необичних баксуза, угурсуза и намћора који се шале на свој и туђ рачун, али широким срцем спремни да помогну сваком ко је у невољи.

-Дуга је наша историја и поносимо се њом, јер смо основани на Светог Тому 17. октобра.1929. године у чувеној кафани „Таково“ у Крушевцу. А оснивачи су нам били људи добре нарави и шале на свој рачун, па отуда и овај необичан назив, а чинили су га многи наши угледни трговци, занатлије, кафеџије, адвокати, професори, опанчари… Прича се да смо основани помало и из ината тадашњем краљу, који је тражио да се иза сваког окупљања буде наглашен јасан смисао и намера, па смо му одиграли контру. Власти се смејале кад су нас регистровали, мислили да ћемо се брзо угасити, али прорадио инат па ми на старту упишемо 360 чланова! А још смо забранили чланство поповима, жандарима, официрима а касније и политичарима!- уз осмех прича председник Рајковић и додаје да су се оубрзо основале и подружнице у Шапцу и Београду.

– Као најпригоднији дан за годишње окупљање узет је девети уторак од Божића. Баш зато јер се верује да уторак треба избегавати за започињање било каквог посла. Такође, верује се да на „девети торник по Божићу“ људи да би отерали малер, не треба ништа да раде. Међу њима су се истицали угледни чаршијски домаћини и газде. Поред тога што су помагали сиромашне, сматрали су да нико не сме да пропадне. Иако смо најсрећнији када дарујемо децу, важило је и неписано правило да ако би власник једне радње видео да комшији слабо иде посао, слао би муштерије код њега! Размишљао да ако пропадне суседна радња, може онда и његова. Дешавало се да се чује да некој кафани у граду слабо иде, па онда се све кафеџије договоре и једне вечери тамо направе тулум, да човеку крене посао…, – прича сетно за Глас јавности председник “ Добре нарави”, која је ево девет деценија наставља свој добротвотни рад. У разговору нам се придружује и његова супруга Љубинка, такође врло активна у “Доброј нарави”:

– Због короне се нисмо окупљали последњи пут, али смо обезбедили средства да у облачењу, разном гардеробом, помогнемо 55 деце. Све је мање емпатије у друштву, али се трудимо да помажемо пре свега школској деци, што је наша традиција. У Крушевцу имамо седам средњих школа, долазе матуре, трудимо се да дискретно сазнамо ко је од најбољих ђака слабијег материјалног стања да их изненадимо и купимо им лепа матурска одела. Знамо сви шта њима значи тај дан, који се памти цео живот. Двоје ћемо обрадовати сигурно, према до сада прикупљеним средствима, трудимо се да обезедимо и за више, – задовољно нам прича Љубинка Рајковић из “Добре нарави”.

Не воле да причају, али се може сазнати, да су им на донаторским вечерима, када су скупљали новац за облачење сиромашне деце, певали многи наши позанти певачи, али једино Миросллав Илић им никада није хтео да наплати хонорар, чак ни путне трошкове.

Сазнајемо тако да је на њиховим хуманитарним забавама, које почињу извођењем баксуске химне, посебна атракција чувено „баксуско коло“, где чланови играју једни другима окренутих леђа! Веселих догодовштина је као на непрегледној траци, а тек да издвојим и једну од безброј анегдота коју нам прича председник “Добре нарави”, Звонко Рајковић, која нам одсликава тај вицкасти дух друшта каквог нигде нема, сем у нашем Крушевцу:

– Донео један наш члан прасе на славу да га по традицији дарујемо некоме ко је најчуднији међу нама, такозваним веселим угурсузима, намћорима и баксузима. Шта ли да смислимо? Неко предложи да то прасе дарујемо оном човеку који код себе има таштину слику! Веровали смо да то, баш, међу нама нема нико. Али чудо се десило, јави се један, који из новчаника извади затечену слику своје таште! Ми га гледамо у чуду, а он рече да ју је тог дана носио код каменоресца да је ташти угради на споменик! – исприча нам ову урнебесну ситуацију Звонко Рајковић.

И тек на крају, чујемо да контактирали разне професоре језика али и аутентичне Енглезе и Французе да преведу пуно име њиховог друштва. За баксузе и намћоре су нашли неке приближне термине, али за угурсуза им није помогао ни Гугл претраживач.

(Глас јавности)