Зашто је систем нефункционалан – Унија синдиката просветних радника Београда – УСПРБ

Унија синдиката просветних радника Београда – УСПРБ жели овим путем да се обрати јавности поводом недавног инцидента у Трстенику

Зашто је систем нефункционалан 

Бранимо се само својим  личним интегритетом: пред децом, родитељима, управом школе или пред министарством. Систем је нефункционалан.

Следећи цитат је из саопштења Министарства просвете:

„Систем је осмишљен и унапређиван годинама уназад како би у најбољој могућој мери подржао дечији развој, али га и заштитио уколико трпи било који вид немара, злостављања, насиља. Истовремено, систем мора да штити наставнике и запослене у њему. Та подршка осмишљена је  и подржана од свих релевантних ресора Владе Србије али и међународних организација и представља ЈАСАН НИЗ КОРАКА И МЕРА која се тичу како превенције тако и адекватне реакције.

Када је систем просвете у питању постоје јасне инструкције и јасни правилници поступања, као и јасна и могућа подршка сваком лицу у школи. У наредном периоду проверићемо  сваки од тих механизама до детаља како бисмо се уверили да је та подршка адекватна, промптна и довољно ефектна“.

Крај цитата.

Да  помогнемо у анализи: подршка наставницима  није адекватна ни ефектна, да не коментаришемо ову „промпност“. Нама су руке везане. Систем је нефункционалан, иако је  осмишљаван и унапређиван годинама, или можда баш због тога. Можда се једноставно одродио од људи, па функционише сам за себе. Не служи он ни деци, ни професорима, ни родитељима ни држави, јер овако сви заједно срљамо у пропаст.

То да је нешто јасно, јасно је – ти кораци и мере су мртво слово на папиру.  Прописа и правилника, додуше, има сасвим довољно, као и корака и инструкција, једино што ништа од тога нема сврху. Наставник је препуштен сам себи, ниједан пропис га заиста не штити, већ га само увлачи у лавиринт који обесмишљава сваки наш труд, исцрпљује нас и збуњује. Потребно је покренути гломазни механизам мера и корака, покретати  некакве дисциплинске поступке, попунити брда папира, потребна је поступност кажњавања, појачан  васпитни рад (читај- још папира и правилника). Наставник се понекад нађе у ситуацији да је сам против свих – деце, родитеља, управе.  Сваки пријављени инцидент доводи наставника у ситуацију да буде обележен као неспособан, доводи се у питање његов ауторитет, компететност и вештина предавања. То нас уводи у бесмислени процес ћутања и трпљења понижења. Људи трпе неваспитане и бахате ђаке, крију непријатне ситуације јер су пред „осмишљеним и унапређиваним системом“ увек они кривци, са које год стране се погледа. Увек се заврши са надзором на њим и његовим радом, анализира се нешто у његовој личности, начину рада или ставу.  Родитељи долазе све чешће у школу са адвокатима, за шта је наставник неприпремљен и недовољно обучен, ставља се под притисак да попусти и одустане да  не би додатно угрозио свој положај. После много бесмисленог малтретирања са формуларима, корацима, прописима, натезања са адвокатима, арогантним родитељима, децом, службеницима министарства, одустајемо од „јасних корака и мера“ и повлачимо се .  Свако повлачење је нови пораз. Тако у круг. Систем је скројен да га је лако злоупотребити, да служи  бахатим, агресивним и безобзирним.

Насиља је било и раније, само га је ново доба учинило видљивијим. Било је и наставника без ауторитета и бахате деце, али никад насиље над професором  као данас није деловало као нешто што је у тој мери продукт обесмишљеног система вредности читавог друштва. Оно што је данас застрашујуће јесте да систем организације рада иде на руку насилницима, а правне могућности заштите су само један јалови механизам у који нема смисла добровољно улазити. И ту се враћамо на почетак – сами смо и једино средство којим се бранимо је наш лични интегритет. Ту често више не знамо која је граница која се не сме прећи, које ударце истрпети  а које узвратити и где је та граница достојанства коју морамо бранити.

Јавност се узбунила, шокирала, згрозила. Али, свако чудо  за три дана. Подршка јавности сада постоји и потребно је искористити ту прилику да се покаже сложност, солидарност, одважност и одлучност да мењамо поредак и начин на који ствари функционишу.

Овај инцидент је оно што је изашло на површину, истина  која је испод површине је много страшнија.

Једини излаз је у солидарности, да удружимо снаге и реагујемо ОДМАХ. Сами смо. Имамо само једни друге.

Бранка Поповић

Професор у ЕТШ „ Никола Тесла“

Члан ГО Уније Синдиката просветних радника Београда